Uh, što mrzim kad se to desi. A najgore od svega – ja sam kriv…
Navikli smo da na stolu uvek ima voća. Kad me uhvate pudravci gladi, pojedem jabuku, a ne čokoladu. Kad sam baš gladan u večernjim satima, bolje da smažem krušku nego sendvič. Ako imam mnogo od doručka do ručka, banana je spas.
Ali, ponekad smo nepažljivi, pa neki plodovi propadnu pre nego što ih pojedemo. Onda možda spasemo deo ploda, a ponekad je kasno i za to, pa ga bacimo. A bacanje hrane je užasan čin koji me iritira iz dna duše.
Večeras sam naišao na jednu krušku kojoj više nije bilo spasa i na jabuku koja je tek bila načeta, pa je sređena po kratkom postupku. Palo mi na pamet da uhvatim taj dah truleži u jedan kadar, da pokušam da prenesem tu atmosferu. Trudio sam se, ali išlo je teško:
Oduzimao sam zasićenje boja po kanalima, tražio donju granicu prihvatljivog svetla, pa je prekoračio da bih izazvao utisak. Malčice sam zamazao krajeve plodova, ali to nije ispalo kako sam zamislio. Baš se nije dalo, mada u opštem utisku ima nečega što sam tražio. Bolje nisam umeo; možda sam pogrešio još u prvom koraku.
Eto, juče sam iz cuga dobio šta sam hteo. Večeras nisam uspeo ni posle malo ozbiljnijeg truda. Šta sa se radi, nije svaki dan pravi za fotkanje. Mišn not akomplišd. Ostaje beleška da se jednom prigodom vratim temi i odradim popravni.