Večerašnja fotka je bila izazvana čitanjem nekog teksta u časopisu o fotografiji. Kažu ‘naučite da merite svetlo’. Pa valjda je to ključ fotografije… Nije? Ah, da: način merenja! Ovog puta, sledi samo vežba, ali važna.
Bile su zlatne sedamdesete, Led Zeppelin je taman snimo “Presence”, Pink Floyd još uvek nije snimio “Animals”, a ja sam učio osnovne parametre podešavanja svetla na fotoaparatu. Ako pomeriš ekspoziciju sa 1/125 na 1/250 da bi snimio nešto što se brzo kreće, onda blendu moraš da pomeriš sa 5,6 na 4… Eh, prvi film koji sam u životu ispucao je imao 25 ASA… Čak, mislim da sam sačuvao negde taj negativ… Ali, tada nisam umeo da dobijem ovako nešto:
Danas sve prepuštamo automatici, pa nam je onda tehnika kriva kad fotografija ispadne loša. Konzumenti elektronike ne ulaze u pitanje dinamike svetla u kadru i potrebe da se neki ekstremi svetla kompenzuju na ovaj ili onaj način. Na stranu loše razumevanje činjenice da nijedan fotoaparat ne može da radi kao ljudsko oko, pa smo zbunjeni kad vidimo škart rezultat…
Tek kad sam ušao u problematiku merenja svetla i ovladao njome, prestao sam da pravim više škartova nego ispravnih ekspozicija. Naučio sam da je čak i sa najjeftinijim aparatom moguće snimiti ponešto ekstremno, ako umem da izmerim svetlo.
Letos beše pala neka provokacija o fotografisanju sijalice, pa sam uslikao sijalicu i ekipa je bila zadovoljna. 
A večeras sam čitao neki članak o tome kako se podešava merenje svetla na digitalnim fotoaparatima, pa mi pade na pamet da isprobam šta ću dobiti ako uslikam malo krupnije osvetljavajuće telo. Imam idealan objekat za probu: svetiljku u kupatilu. I tako, ovo beše samo vežba: šta ću dobiti ako budem koristio merenje svetla u tački (spot metering) direktno u staklo svetiljke koja sasvim solidno osvetljava celo kupatilo. Obećao sam sebi da neću ništa ispravljati: kako izađe iz aparata, tako će biti izvedeno ovde, rekoh pre početka…
Tako i bi; rezultat vidite gore. Prva fotka nije bila valjana, pa sam se igrao kompenzacijom svetla. Ovde sam postavio +1 eV, time sam “otvorio” jednu blendu i tako dodao malo svetla koje se, inače, gubilo sa okoline svetiljke. U tome je vrlo često pravi trik: čak i kad radite sa potpuno ručnim izborom parametara, kompenzacija svetla će pomoći da izjednačite prosek od 18% sive na koju je svaki digitalni fotoaparat kalibrisan. Ova fotografija može još da se ispravi u postprodukciji, ali to ovog puta nisam učinio, vežbe radi. Kako god: mišn akomplišd.
Pokušajte i sami nešto slično: naučite kako se fotoaparat ponaša kada menjate režime merenja svetla (a posebno, istražite spot metering – to je uskonamenski scenario merenja, ali od izuzetne koristi kad imate jak izvor svetla u kadru: merite najsvetliju tačku, a ostale kompenzujte u aparatu ili u postprodukciji; najbolje je u aparatu: dodajte +1 do +2 eV; eksperimentišite dok ne naučite! Naravno, za ovaj posao se opredelite za RAW format, ako raspolažete njime u svom fotoaparatu; prosto, JPEG ne može da sačuva toliki dinamički raspon da bi krajnji rezultat bio podešen kako treba.
P.S. Ova svetiljka je oštećena i verovatno ću je uskoro menjati, mada se Jasna buni, a iste takve nigde nema. Ako znate gde ima da se kupi takva, isto crvena, javite mi.
nijedan fotoaparat ne može da radi kao ljudsko oko. nije tačno, ja uslikao par sasvim odličnih fatamorgana, znaš ono kad je leti asfalt u daljini ceste “ravne, dugačke, ne vidiš joj kraja samo tragovi puta na tvome licu” kao fora mokar… 🙂
A kakve to veze ima? 🙂
Glavni razlog što fotoaparat ne može da izigrava oko je u tome što svaki receptor u oku prilagođava svoju osetljivost onome što prima, dok mozak to posle sabira u jefnu sliku. To bi bilo kao kad bi svaka ćelija senzora u fotoaparatu imala svoj sopstveni ISO faktor 🙂 Oko može da razazna dvadesetak blendi raspona. To ne može nijedan fotoaparat, niti je izdržavao ijedan film u vreme hemijskog postupka. Dinamika se spasava metodama u postprodukciji; danas tu uleće HDR (high dynamic range), tehnika spajanja više ekspozicija snimljenih sa raznim osvetljajem. No, algoritmi spajanja su još uvek kukavni; a za ručne ispravke malo ko danas ima dovoljno vremena.
У ствари, то са “18% сиве” је, по дефиницији, “измери светло на некој сивој површини која одбија 18% светла” – на такву површину се баждари осетљивост филма, ту му је мера.
А зашто сива? Зато што су неки светломери осетљивији на плаве и зелене, па слике са доста неба, мора или (код неких) зелениша испадну подекспонирани – светломер измерио више него што ће филм стварно да прими, па заврно бленду.
Иначе, где купити ствари у боји… велик проблем, стиже роба коју су Амери наручили Кинезима да праве. Све оне сиве ствари за облачење, сива кућишта на електроници. Сматрам својим великим пазаром што имам тако црвену клозетску даску :).
ima puno, takav efekat ne možeš da vidiš ako cesta vijuga kao put Valjevo-Kaona! 🙂
Fatamorgana? Ne pričam ja o fatamorgani, odavno! 🙂 Inače, prošao sam tim putem letos i nisam video taj efekat, ali nije ni bitno… 🙂
škriiiip! pokušaj zadivljavanja pučanstva rečenicom “išao sam preko kaone letos” ne prolazi! ali… da si napisao “zimus”… eeeeeeeeee 🙂
Ovo već moram da priznam kao tačno.
No, sva je istina da sam ja medved po ličnom ubeđenju (tačnije: baštenski grizli), što znači da zimi nisam sklon putovanjima. Pogotovo nisam sklon ad-hoc lutanju, kao što to letos beše slučaj…