Ovo nije bio dan za fotografisanje.
Ako se dobro sećam, ovo je drugi takav dan za šest i po meseci projekta “jedna na dan”. Da nisam sebi tvrdo obećao da ću izdržati, ne bih uzimao fotoaparat u ruke danas.
Da vam baš ne objašnjavam razloge; previše loših vesti oko mene. Zbog toga, teško je ostati na površini ponekad.
Tokom većeg dela dana, osećao sam se kao da me zavrću poput nekog vijka. Kad sam video jedan zaboravljeni samorezac na svom stolu, samo sam ga stavio na papir ispred sebe i štriknuo sam par fotki, znajući da se neću truditi više od toga, pa šta ispadne. Pretpostavljam da bi trebalo da se izvinim zbog takvog ponašanja, ali ću umesto toga uložiti kviska. Uostalom, fotka nije od najgorih koje sam složio u ovaj štek:
No mišn tudej, so mišn not akomplišd. Šta da se radi. Nadoknadiću tokom sledeća tri dana.
pouzdano znam da ima takvih dana. da bih danas zauzeo glavu drugim mislima, radio sam kao lud. sada stiže noć, a ona zna da bude teška kao dva dana…