Reko’ petak je veče, mogli bismo nešto i popiti da se malo opustimo. Marinko i ja već deljemo lozu iz arhive. Sad još samo malo muzikice…
Ne mogu da odolim, još otkad sam čuo na Radio Paradise pre nekoliko dana…
Voleo sam Sweet kao klinac, volim ih još uvek, i to u onoj ravni koju Allan Jones, glodur časopisa Uncut, naziva guilty pleasure. 
Količina kiča ugrađenog u ikonografiju grupe Sweet je tolika da je to nemoguće razumeti, a kamoli objasniti…
Gomila hard rock rifova kao podloga za teme namenjene osobama od 12 do 16 godina starosti; glam rock ikonografija sa kilavim portfeljom; diskografija bez strategije i taktike: smesa koju je nemoguće svariti. Međutim, ne možeš im ništa: ti jebeni pesmičuljci su toliko zarazni da prosto morate da ih slušate još. A posle vam zvone u glavi još satima i ne možete da ih se otresete.
Ana ih je volela kad je imala pet godina. Ovu pesmu je zvala “vrući kakao”… 
A ja sam odmah zatim bio Poppa Joe. 
Zašto nisam bio Rambo, to nisam smeo da pitam.
Ako je ovo rock’n’1roll, ja sam Billie Holiday. 
Zašto ovi majmuni nikad nisu išli na Pesmu Evrovizije, e da mi je znati…
Kako su ušli u moj život, tako su i izašli – niko ništa nije primetio. Poslušam po pet numera jednom u pet godina, ispalim niz komentara koje sam ovog puta napisao i to je to.
Ipak, činjenica je da ja to i dalje slušam glasno kao nekad. Zna se red.
Let it roll., baby!…
$#$
Gospođa i ja odslušali i odpevušili skoro pola numera… lepa šetnja pubertetskim vremenom… a stvarno… nisu nam falili 20 godina… ali da su prijali sada – jesu. Hvala na podsećanju.