Kako bih se ja menjao sa njim, nemate pojma… Ali ne može. Svako dobije po jednu priliku u životu. Ja sam svoju iskoristio pre skoro pola veka.
Dragi gosti u poseti – retka prilika da oni dođu nama, a ne mi njima. I to Robert, stari drugar, već petnaest i po meseci, poveo i roditelje sa sobom. Tu smo se nešto preganjali oko smokija, nije hteo da mi da ni komadić, pa zamalo da ostanem gladan dok smo pili tatin cider domaće proizvodnje… Nije omanulo par ekspozicija…
Nema velike priče, jašta: mišn akomplišd.
Jedino… Vidite li ovu belu omču dole levo? To je pakovanje onih klikera. 
He, he, he… 
Marbles Saga must go on. Želim fotku na kojoj klikeri padaju. Jedan u krupnom planu da bude jasan, oni u pozadini da se naziru. Kao slike formule jedan. Nemaš pravo na žalbu jer imaš i dobar fotoaparat i brdo klikera. Odbijam svaku odgovornost za povrede nastale saplitanjem o rasute klikere. 🙂
Au, sunce ti žareno!… Ovakvu kajlu mi nisu zavukli još otkad su me naterali da preko reda pročitam onog Pračeta…
Lele i kuku, a gde da smislim odskakanje?… Izvesno, porazbijaću neki broj klikera, ali to je manji problem. Moraće da radi eksterni blic kroz neki difuzor… Ajoooooj…
Znam! Slow sync!
Mene si naš’o, a? Mene? 😆
Више размишљам о кликерима у црној посудикоја се окреће (на грамофону?), а они се котрљају мало контра, као куглица на рулету… па оно, трагови светла. Да ли диоде трепере или дају глатко светло? Оне старе црвене су трепериле доста јасно, ове беле више нешто не успевам да разазнам, можда је само учестаност превисока.