Odlazak

Kada sam polazio u srednju školu, nadao sam se da će biti zaboravljen nadimak koji nisam voleo. Ušao sam u učionicu i seo na jednu stolicu. Veoma brzo, na vratima se pojavilo poznato lice: Gde si, Babke!

Bio je žestok i inteligentan. Nikada nije mogao da se pomiri sa nepravdom. Istina je bila njegova alfa i omega, suština njegovog bića. Njegova otvorenost i dobra volja, koje mnogi mešaju sa naivnošću, bila je zarazna. Upkros svetu u kome živimo, na čast je njegovim roditeljima dobrota kojom su ga naoružali. Bio je strastan. Energija koju je ulagao u svoja interesovanja je bila ogromna. Uvek je tražio najkraći put kao onome što je želeo, po cenu udaranja u zidove. Nije se štedeo.

Jeste, bio je i lenj. Lenjost je, kažu, način na koji se obračunavamo sa obavezama koje ne želimo, ali moramo. Sada je to zaboravljen pojam: lenji ljudi ne postoje, jer decu vaspitavamo da rade samo one stvare koje žele; za sve ostalo tu su SOS telefoni.

Sećam se: igrao je košarku dobro. Pa opet, dobra volja ga je odavala – svaki put je padao na sitne bezobrazluke. Koliko mu je samo dvokoraka Srđan zaustavio rečenicom „Koraci… k’o laki oblaci“.

Sećam se: nijedne zle reči prema profesoru Ignjatoviću, i pored svog kinjenja („Kako si ružan, beži u zadnju klupu!“). Uvek je imao samo jednu, ispravnu, pravednu primedbu: „Ali profesore, zašto uvek mene?“

Sećam se: večitog iskrenog sleganja ramenima, kao jedinog odgovora na tirade razrednog Panića. Čovek ne može da pobegne od sebe, nije to mogao ni on.

Sećam se: kako je bio jedini koji je koristio dugmad za premotavanje na vokmenima. Nije imao kad da mota kasete olovkom, do željene pesme je morao da dođe brže od drugih.

Sećam se: kojom brzinom je naučio da igra šah. Bez prestanka je analizirao šašavu letonsku varijantu sicilijanske odbrane, kojom sam ga mučio u našim beskonačnim sesijama. I tu je stigao do istine: pobeđivao me bez problema.

Sećam se: teške noći u Ćirinom stanu, kada mu je prvi put u mom prisustvu bilo loše. Hitna pomoć koju sam pozvao bila je nadmena: to ste vi deco nešto pili, pušili. A nismo.

Prevazišao je probleme uz pomoć pravoslavne vere, koju je prihvatio na svoj način: direktno, bez odstupnice i licemerja. Po njegovom svedočenju, zdravlje mu se vratilo u trenutku iskrene molitve: tada je teška kugla muke u njegovom telu sagorela.

Sećam se: iskrenost njegove vere je bila nesumnjiva. Ubeđivao me, davao mi knjige na čitanje. Pričao mi je o veri, dočekali smo mnoga beogradska jutra u raspravama. Njegove oči uvek su videle samo dobro, koje nije želeo samo za sebe. Nikada nije pretio ognjem kazne, uvek je pričao o čudima, o istini, o ljubavi.

Otišao je. Odnele su ga stvari kojih se sećam, ali o kojima ne želim da kažem više od zaključne istine, koja mora da bude onakva kakvu je on voleo: brza, kratka i jasna. Odnela ga je duga ruka licemernih godina.

Počivaj u miru, Tomke.