Ove redove pišem u kasni noćni sat između nedelje i ponedeljka, 26. marta 2012. godine. I odmah da kažem, osećam se pomalo neobično jer ne radim ono na šta sam navikao.
Fotoaparat je na stolu, na pedalj od tastature. Na kartici se nalazi šest snimaka detalja ulice koje sam prethodnog popodneva načinio u toku zlatnog sata sa terase svog doma. Ne žurim se da pogledam kako fotke izgledaju, jer već nam kakav je rezultat: dve fotke su vrlo dobre i biće od njih nešto. A ne žurim se ni zato što noćas nema priloga sa naslovom na kakav ste navikli – “Fotografija dana, 25. mart 2012”; gotovo svake noći upravo to sam radio u to doba noći.
Priloga neće biti zato što je fotografijom objavljenom 24. marta završen krug od 366 fotografija koje sam svojom rukom i svojom fotoaparatom uhvatio tokom 366 dana od 25. marta 2011. do 24. marta 2012, bez ijednog dana pauze, slučajne ili namerne. To je bio projekat “jedna na dan” koji je objavljen na Suštini pasijansa i koji ste možda pratili.
Ne, nisam se umorio, naprotiv. Ovo je samo mali time out tokom kojeg ću da preispitam šta sam uradio, šta nisam, šta treba da uradim i šta sam još mogao. A posebno: šta sam naučio, šta je značilo, kuda dalje odavde. Dakle, objavljujem pauzu tokom koje ću malčice da korigujem neka pitanja i potražim odgovore koji nedostaju. To je pit stop u kome neću samo da promenim gume, nego i ceo motor, da izvinete na izrazu. A onda: on the road again.
Večeras se okrećem i gledam u 366 fotografija koje su dokument tog projekta i odgovaram na prvo pitanje:
Šta je urađeno
Dakle, zadatak je bio prost: da tokom godinu dana svakodnevno osmislim fotografiju, zatim je uslikam, izvedem u nekoj (manjoj ili većoj) postprodukciji, učinim je zanimljivom za druge ako je moguće i, najvažnije od svega, naučim nešto usput. U tom procesu, fotografija bi na kraju bila objavljena na Suštini pasijansa istog ili sledećeg dana (najčešće u noći koja sledi iza dana u kom je fotka nastala), uz neku reč o tome šta fotka znači, kako je izvedena i šta sam usput naučio.
Nije to moja izmišljotina, odmah da vam kažem. Mnoge škole fotografije predlažu tako nešto, ima stotinu varijacija projekata i ja sam osmislio neki svoj modalitet na osnovu mnogih saveta. No, ako su i različiti, predlozi tih projekata su imali jedno zajedničko: preporuku “budite uporni”, sa objašnjenjem da je osećaj suvišnosti sasvim normalna stvar i da zrno inata može da pomogne. “Samo uzmite fotoaparat u ruke i počnite da hodate”, kaže jedan od najboljih i najkorisnijih saveta koje sam poslušao u toku ovog projekta.
Kada sam počinjao, negde u prvim danima, napravio sam neku sirovu listu, koja je isprva imala pedesetak mogućih tema, a vremenom sam je dopunjavao. Taj spisak je ostao sirov, pa ga nisam objavljivao – vidiš, baš bih i mogao to da učinim ovih dana – ali sam ga neprekidno korigovao, vrteo tamo-amo, služio je tek kao nekakva ideja vodilja. Teme su najčešće lako dolazile – ali teme same po sebi nisu bile problem. Veće pitanje je bilo šta ja to radim i šta postižem. U tom procesu, došao sam do šarenih rezultata, pogotovo kada je reč o nadvladavanju ograničenog slobodnog vremena i ograničenih resursa. Ali opet, i rad u ograničenim uslovima je zadataka sam po sebi: gde to piše da moram da imam ozbiljno studijsko svetlo da bih fotografisao neki mali objekat… Snalazio sam se na stotinu načina, o čemu ću posebno da vam ispričam u jednoj od sledećih priča na ovu temu.
Ponekad je bilo teško. Dva ili tri puta sam imao krize i dolazilo mi je da sve oteram k vragu; ali, pobedio je isti onaj inat koji me je navodio da uspešno završavam i mnogo ozbiljnije i neupredivo teže poslove. Iskušenje je ipak bilo preveliko. I uspeo sam, ama čak i onih dana prošle jeseni kad sam pretrpeo najgori napad gripa koji pamtim u životu (tri dana u krevetu – bio sam bolesniji od ležanja nego od virusa). E sad, jedino sam kasnio sa objavljivanjem u vreme kad smo se Jasna i ja vozili po Srbiji, sve sa boravkom na festivalu Nišville – ali bar nisam oskudevao u temama za slikanje. Mogu da vam kažem i ovo: bilo je dana kada sam se mučio da odaberem samo jednufotku koja će ući u ciklus “jedna na dan”.
I posle svega, fizički je urađeno ono što sam rekao da ću uraditi: napravio sam 366 fotografija, većinu njih sam unapred osmislio (sa manjom ili većom tačnošću od ideje do izvedbe, što je posebna priča), svaku obradio barem za toliko što sam je kontrolisano smanjio i potpisao u uglu pre nego što bih je bacio na Minus i povezao na prilog na blogu. Svakoj fotografiji (osim za prvih nekoliko) objavio sam status uspešnosti – to beše ono moje čuveno “mišn (not) akomplišd”. Pritom sam prevashodno mislio na dostizanje neke ciljne ideje, a ne na estetsku vrednost fotografije. Iskreno, nisam brojao uspešnost (sad bi to bilo teško sve pročitati i proveriti od početka do kraja), ali cenim da je barem polovina dovoljno uspešna. A ne manje od pedeset fotki smatram vrlo uspešnim spram svog kapaciteta, što vidim kao velik lični uspeh. Uostalom, šta bi sa tim kapacitetom – ispričaću vam i to.
Imao bih da kažem još ponešto na temu “šta je urađeno”, ali o tome ću iz drugog ugla.
– * –
Pripremio sam za vas i poklončiće u vidu sadržaja koji su dostupni online (ili će to biti) i na to ću da vas upućujem na kraju svakog od sledećih nekoliko priloga u ovom “pogledu unazad”. Za početak, to je šest kolaža sačiunjenih od svih fotki prvog ciklusa “jedna na dan”. Tri od tih šest vidite, smanjene, u ovom prilogu; sledeća tri videćete sutra. Kolaže sam sačinio uz pomoć programa Picasa, a šest slika veličine 5120×3200 px naći ćete ovde. Upotreba tih kolaža je slobodna za svaku ličnu upotrebu dok god ih ne menjate i ne zaboravljate da navedete njihovo poreklo. Što se tiče moguće komercijalne upotrebe, sve je moguće; skup sam, ali sam razuman.
Nastaviće se…
$#$