Nije dobro kad se mladom čoveku ispuni životni san. Onda nema motiva da kvalitetno “potroši” ostatak života…
Za potrebe ove priče Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson je morao da ostane kući i smišlja kako da provede ostatak života. Ili bar ostatak dana, za početak. Gledanje televizije nije dolazilo u obzir. Em ništa pametno ne bi našao na programima, em nema televizor. Sa radijom je malo bolja situacija, jer ima radio-prijemnik; ali nema struju. Razmišljao je da posle toliko vremena najzad malo surfuje Internetom, ionako to redovno plaća, al’ onda se setio da nema računar; a ionako nema struje. A da ipak, pomisli Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson, pročita neku knjigu. Odavno mu niko nijednu nije preporučio, a dovoljno je izgradio ukus da ne može da čita baš svaku koja mu padne šaka. Nije voleo one u kojima ima ubistava, one sa patetičnim ljubavima ili hepiendom, one pune loših političkih trilera,… Evo, mogao bi da počne da čita ovu sa žutim koricama. Dan je tek počeo i za vreme dnevnog svetla bi mogao skoro celu da je pročita (nije voleo čitanje uz lampu). Zavalio se u dvosed i otvorio je knjigu. Već na prvoj strani je ugledao dlaku. Na trenutak se zapitao čija bi mogla biti, a onda je zatvorio knjigu i odbacio je od sebe. Kao da je samo to i čekala, doletela je misao sklopljena u četiri reči – simpozijum čitalaca između redova! Knjiga sa žutim koricama je ostala na dvosedu.
