Utovar nedeljom, 11. mart

Hleba i igara! Dve i po hiljade godina stari recept i dalje opstaje kao najbolje sredstvo za kanalisanje i održavanje stanovništva u režimu marve.

Ovih dana su osvanule raznorazne informacije o izborima predstavnika raznih zemalja na ovogodišnjoj Pesmi Evrovizije. Srbija angažuje svog najbolje dokazanog pastuva, Rusija se bavi ikonografskom klasikom, Engleska šalje Engelberta Humperdincka (zaboravljeni crooner sa Ostrva iz doba šezdesetih), Italijani su još uvek kolebljivi nakon nastupa koji je prošle godine usledio nakon četrnaest godina apstinencije, Jermeni se plaše da dođu u Azerbejdžan i po treći put menjaju odluku, a i Maroko bi opet da nastupi.

Još nema saznanja o najgoroj pesmi, što je važan preduslov za pobedu; ruski megakič može da uspe. Znam samo da ću se opet potruditi da izbegnem sve, a da će do mene ionako doći mnogo više nego što sam hteo da čujem. Još uvek sam besan što se jedna od najboljih pesama koje su se ikad pojavile na Eurosongu nije plasirala ni u finale, a kamoli da je imala visok rejting; od onda bojkotujem. Nema to veze sa muzikom, znamo svi; ali svejedno. Mogu makar da simuliraju da je muzika bitna, kao što su nekad činili. I kao što čine ovi majmuni koji se po svlačionicama zagrevaju za nastupajuće izbore.

– * –

Apokalipsa za početnike – Pazi ovako, stvar je jednostavna. Već se desilo. Nabrajamo činjenice:

1. Sveštenici Maja nisu u onom kalendaru navodili prestupne godine. Nisu ni znali za instituciju ispravke u kalendaru. Takve stvari su rešavali ediktima “dugog računanja”, dok je “kratko računanje” bilo dovoljno precizno za prosečni ljudski život, u kome se greška u kalendaru ne primećuje.

2. Istina, Julije Cezar je uveo prestupne godine u kalendar još 45. godine pre nove ere, a taj kalendar Maja je napravljen kasnije, pa je retroaktivno pokrio period od nekih 3500-3600 godina unazad. Kako su bili tako precizni a da nisu znali za točak, ostaće da se pitamo.

3. Od doba Cezara, bilo je 514 prestupnih godina. Da nije bilo tako, danas bi bio 7. avgust 2013.

4. Žao mi je, ali smak sveta se već desio pre osam meseci. Samo što su to zaboravili da jave na televizor. A vi, kako te? Kako ste? Majke mi?

– * –

Dakle, istina je: u Sovjetskom savezu, pa u Rusiji, Baćuška se uvek bira po prostom obrascu: jedan ćelav, jedan kosat.
Evo vidi:

– Lenjin – Staljin
– Hruščov – Brežnjev
– Andropov – Černjenko
– Gorbačov – Jeljcin
– Putin – Medvedev
– Putin – Medvedev
– Putin – Medvedev
– Putin – Medvedev
– Putin – Medvedev
– Putin – Medvedev
– Putin – Medvedev
– Putin – Medvedev
– Putin – Medvedev
…

– * –

Moja omiljena grčka boginja je Nike, zaštitnica proizvođača patika. Evo slike ostataka njenog svetilišta u Efesu.

Začudo, bila je bosa. Verovatno od nje potiče ona poslovica „Obućar uvek ide bos“.

– * –

Sve se nekako nakrivilo.

Ili nije?

– * –

Umorni Meda je izjavio da će naterati svoj kabinet da štedi tako što će im reći “Nemojte da trošite!”

Kakvo vođstvo! Kakva mudrost! Kakva erudicija! A ta odlučnost!

A vi? Kako te? Kako ste? Šta ima? Majke mi?

Ah, da, vidjet ćemo, što bi rekli slijepci. Sjećam se, biješe to u stripu “Alan Ford”, kada je Broj Jedan rekao Cezaru (ili to beše George Washington? Ah, Nelson!): “Slušaj me, dječače! Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti!”

Umorni Meda je, sasvim, sigurno, našao uzor u Broju Jedan. Jedino je pitanje da li je crna knjižica kod njega ili je negde drugde.

(Via Blic)

– * –

O ukusima se ne raspravlja.

– * –

Tugo jesenja prolećna! Ona drombulja što je obukla hulahopke na trimovanu mindžu bez gaća, pa tako izašla pred kamere misleći kako je moćna u svojoj samouverenosti, ostala je bez posla na univerzitetu za paljevinu. Navodno, tehnološki višak. Dugo je i trajala.

A s obzirom na to da je sirotica oduvek bila i estradni višak (osim onog nastupa u “Muzičkom toboganu” dok je još bila đače iz osnovne škole), te da se pokazala kao finansijski višak svom (sad već bivšem) mužu, koji joj se zgadio nakon što je stradao vredno zarađujući hleb za porodicu i jedva ostao živ, možda bi ona mogla da otvori buregdžinicu negde na Limanu IV u Novom Sadu. Koliko čujem, to bi mogla da bude dobra prilika, s obzirom na veze i vezice kojima sad raspolaže.

– * –

Slušaj, da ti kažem. On je Amerikanac, a ne Nemac. Dobro de, Jevrejin je, zato je i uspeo, nego, nije to sad bitno, drugo sam hteo da ti kažem: pričam o mestu gde je rođen, odrastao, živi i radi. Od toga zavisi i to kako će njegovo ime da glasi.

Dakle, pravilna transkripcija tog imena ne glasi “Cukerberg”, nego “Zakerberg”. Ako ne veruješ, pogledaj u novi Pravopis. Pravilo nije novo, nego u novom Pravopisu su malo poštenije obradili temu transkripcija.

Šta? Nemaš Pravopis? A zašto ga nemaš? Zato što Profesor kaže da Pravopis više nije potreban?

Opasno, opasno. Čim neko zausti nešto na neku temu u koju Profesor nije baš najbolje upućen, on će zgodno iskoristiti priliku da napiše nešto u slavu onog dela populusa koji mu generiše saobraćaj i podiže SEO rejting. Jebote, kako je to vešta tehnika!

A nadasve, kako je to opasna stvar… Gotovo je, sad znam da su nepismeni pobedili, jer im nova generacija polupismenih akademaca pomaže u tome. Vrlo je prosto: zausti nešto o jeziku i već sledećeg trenutka će se na tebe okomiti horda polupismenih nazivajući te svakakvim uvredljivim imenima.

I sad, ja se osećam loše zbog takvih idiota. Osećam se kao onaj nesrećnik iz romana “Ja sam legenda“. U poslednjoj sceni romana (ali ni u jednom od dva filma po toj knjizi ta scena nije ista), čovek je izveden pred sve ostale. I tada je potegnuto poslednje pitanje: ako si ti ovakav, a svi mi ostali onakvi, ko je onda tu normalan? A drugo: ako postoji jedan način i ako postoji drugi, mogu li oni da koegzistiraju?

Populistički stavovi nikad ništa dobro nisu doneli.

– * –

Ej, što ti je lokal-patriotizam! Jaka stvar!

– * –

Kaže Duda na fejZbuku: ‎”Ponekad nas loši izbori odvedu na pravo mesto.”

Empirijski dokazano. Sad smo u šupku Evrope i tu ćemo ostati.

Znam da nisi mislila na te izbore. Ali sad je kasno da ispravljaš izjavu.

– * –

Živeo u kanalizaciji mali crv. Pojma nije imao da neki žive i drugačije. Jednog dana, nađe on neke stare novine, počne da čita, čita… A onda zapita svog oca, zaprepašćeno:

– Tata, je li tačno da ima crva koji žive u jabukama?
– Tačno je, sine – odgovori tata.
– A je li tačno da neki crvi žive i u mesu?
– I to je tačno.
– A ima ih i u salami?
– Ima.
– Pa zašto mi onda živimo u ovim govnima?
– Zato, sine moj, što je ovo naša otadžbina.

– * –

Prijatan ručak želim. Čitamo se iduće nedelje.

$#$