…iliti kako sam prevaren od strane jednog duha.
Toliko puta sam se zarekao da ću napraviti listu za pakovanje. Znate ono, stavke sa crticama šta bi trebalo da ubacim u kofer kada putujem negde. Dobro, formula ROUNDUP(čist_donji_veš&čarape * dana boravka * 1,25), gde je ovih 25% viška čisto backupa radi, se podrazumeva i to nikada ne zaboravljam, ali redovno se tek u hotelskoj sobi opsetim da nisam poneo neku sitnicu najčešće dentalne prirode (konac za zube ili punjač plavog zuba).
OK, bez nekih stvari se može par dana, a neke je moguće kupiti na licu mesta. No, ovoga puta sam zaboravio da ponesem knjigu. Nesrećna okolnost je ta što sam išao za Bukurešt, te se nisam mogao nadati da ću tako lako naći nešto za čitanje na jeziku koji razumem. Sreća u nesreći je da sam propust primetio na aerodromu (prevrćući spakovano u mislima), te sam uleteo u tamošnji kiosk i krenuo da prebiram po naslovima. Kaluđeri koji su na neki način sjebali Ferarri, najnovije logoreje domaćih medijskih babadevojaka… Naaaaah… OK, stvar koja mi se učinila dovoljno zanimljivo je “Bornova izdaja“. Ladlam mi je delovao kao prihvatljiv izbor – nisam bio razočaran “Ostermanovim vikendom” niti “Matareškim krugom“, te iako nisam do tada pratio njegovu literarnu seriju o Džejsonu Bornu zahvatio sam ponešto od filmova.
Tu počinje moja agonija.
Krenuo sam da čitam još u avionu, naravno. Nastavio uveče u hotelu, nakon šetnje i malo škljocanja po gradu (nisam nikada bio ljubitelj kongresnih žurki organizovanih od strane glavnog sponzora). Za boga miloga! Uhvatio sam sebe kako počinjem da preskačem strane sa sumanuto dugačkim opisima enterijera, eksterijera ili čega već. Jureći usput listove koji su u naletima ispadali po krevetu zbog očajnog poveza u jednom momentu sam ukapirao da pisac vređa moju inteligenciju. Fu**!
Čitanje posle tog momenta nije imalo smisla. Krenuo sam da pakujem listove natrag u povez, kada mi je pogled pao na prvu unutrašnju stranu gde je stajao naziv originala: Robert Ludlum’s
The Bourne Betrayal
By Eric Van Lustbader
© 2007 by…
Ladlam je pokojni nešto više od decenije, tako da ima opravdane razloge zašto nije bio u prilici da lično napiše ovu knjigu, te shvatih da sam postao žrtva ghostwriting (duh u tom izrazu nije preminuli, već onaj koji piše u njegovo ime) prevare. Toliko sam pobesneo da sam knjigu istog momenta zafrljačio u kantu (soba je imala protivpožarni alarm, tako da sam odoleo želji da rekonstruišem neku od scena iz “Fahrenheit 451“). Nije knjiga kriva, već domaći izdavač koji je perfidno na koricama sakrio činjenicu da je pisac zapravo šalabajzer koji je slavu stekao na sladunjavim romanima o ninđama. Rade to donekle i Ameri, ali zbog frke da će neko da ih tuži zbog lažne informacije to upakuju malo drugačije (pogledati levu koricu na ilustraciji).
Koga i kome ja da tužim?
Užas, grozota!!! Angažuj vozilo koje kupi sadržaj septičkih jama da uradi jedan istovar pred vrata izdavača. Rado ću platiti polovinu troškova.
“…sa sumanuto dugačkim opisima enterijera, eksterijera ili čega već”
Вероватно се ту прошверцовао и понеки фокстеријер са дигнутом ногом.
Отприлике као што пишу Хербертов мали и мамин Андерсон, те она са Длакавим Грнчарем (hairy potter, што вечито излази са неком грешком у куцању). Сопствер који користе је за длаку бољи од оног како га замишљам, па нисам баш успевао да јасно ухватим алгоритам, ал’ интуитивно јесам. Тачно сам осећао (читајући тзв. наставке и предметке Дине) кад ће у поглављу да препричавању познатог посвете трећи, а кад четврти пасус. Препознавао сам читаве фразе као дежавије величине цигле старог формата, а после кад сам се домогао електронске верзије нисам успевао да нађем више од две-три појаве те фразе. Кажем, нешто паметније него што га замишљам, ал’ и даље осећам да се то пише на некаквом великом дијаграму (или спречиту, ака ел чаршаву), где после само треба убацити месо у празна поља. А и за то канда имају двадесет нижих духова који то раде, под будним оком.
Kindle – majka.
1) možeš da skineš za dž. sempl knjige i odmah uočiš prevaru.
2) možeš da poneseš sve što ti padne na pamet i čitaš šta god poželiš.
3) je l’ treba još?
To me podsetilo: kako stoji stvar sa domaćim izdavačima spram e-čitalica? Znam da je Amazon otvorio neverovatno široku ponudu, nego bih ja ponekad da kupim nešto i na svom jeziku.
Sve čekam da prelomim, i nešto se mislim da ću uskoro: treba mi neka elektronska čitalica. Ali, ja bih to i za časopise, ne samo za knjige, pa bih da bude u boji. Sve sam se nadao da će da iznikne neka kolorna verzija e-inka, ali mrka kapa: kad je Amazon objavio taj svoj novi tablet Kindle Fire, moje nade su se raspršile… Do daljeg.
Ima log’ke. Nego, to mi je još jedno sokoćalo koje moram da vučem… Ajde razmisliću, pa javljam ovde da li sam se navukao 😉
Sokoćalo je tako malo i neprimetno da je najveći problem da se setiš da ga izvadiš iz zadnjeg džepa pre nego što sedneš. Best pis of e-šit koji sam ikad imao.
Domaći izdavači naravno ignorišu e-formate, tako da – mrka kapa. Sve što imaš u PDF-u možeš da čitaš na Kindlu, doduše ne skroz udobno kao njegov rođeni format, ali stvari mogu da se konvertuju. Kindle Fire je najprodavanija Android sprava, imamo jedan primerak pa je prevrćem ovde povremeno po rukama ali nisam siguran da je dobar pazar za nas ovde pošto je ta njegova Android varijanta ustrojena tako da te prilično agresivno gura da sve (knjige, muziku, časopise, filmove, serije) uzimaš kroz Amazon Prime dil koji nije dostupan ako si van USA. Mimo toga, izeš tablet koji na sebi nema ni dugmiće za pojačavanje-smanjivanje zvuka, taj minimalizam ne kapiram. Uzmeš neku običnu Amazon crno-belu čitalicu i nećeš zažaliti. I te čitalice umeju i da ti puštaju muziku i imaju neki bazični surf (ovo ako te baš muka natera).
Моја читаљка је Сони (мађ. Шоњ) ПСП. Има неку апликацију која служи за приказ текста. Јес’ да је прилично забатаљена, ал’ нашао сам верзију која бар уредно памти где сам стао (ако уредно изађем, не памти баш свака два минута) и памти којим фонтом сам то хтео да ми приказује.
Невоља је што, опет, нуме да прикаже шћђ, као и обично, али се за толико ни не буним, јер моја гомила непрочитаних књига је, наравно СФ. Домаћи купујем на папиру, а одантле читам на ПСПу. На екран стане отприлике 0,4 нормалне стране у фонту којим га приказујем, и то суви текст. Код педеефа, међутим, постаје зајебано: ако га увећаш толико да избациш леву и десну маргину, случајно куцнеш оно бајаги џојстик дугме и померио си га па видиш једну маргину и не видиш текст са наспрамне стране ступца; ако га смањиш на пуну ширину стране, онда је текст сувише ситан. Кад се чита у хтмл формату, није доста лоше али кад пређеш на следећу страну, он скочи за пола стране (!), па ти је следећи ред негде по средини, што јако замара.
Зато све што хоћу да читам исконвертујем у суви текст, и вози.
Ja imam spisak stvari za 10 i za 15 dana na moru još iz 80-tih, a vikend lista ako nekom treba neka se javi.