Brzo, ergo kuso. Je li tako? Tako je. Baš uvek? Pa, ne baš uvek.
“Deder, uslikaj taj kaiš koji toliko hvališ, da ga vidim”, zamolio me je Bane, ne razumevajući o čemu ja to pričam na osnovu škrtog opisa “kaiš za šaku” iz jednog prethodnog maila. Kud ću, šta ću, nisam hteo da ga upućujem na net da vidi, nego ugrabih aparat, pa pravac pred ogledalo. A pred ogledalom se zna pravilo: nema upotrebe blica. Pa dobro, baš zgodno, objektiv 50 mm je namontiran, ostaviću f/1.4 i slikaću lako… Da, najverovatnije da je lako: gde se na 20 cm od ogledala slika čak desetinka sekunde? Ali, čekaj malo…
Mutna je, dakako da je mutna. Em spora ekspozicija dok držim 1100 grama skalamerije jednom rukom i pritom brzeljam, em f/1.4 ima dubinsku oštrinu u koju je nemoguće udenuti i profil perece, a kamoli šaku baštenskog grizlija. Pogledao sam šta sam uradio, odmah shvatio da to nije to, pa sam uzeo G6 i uslikao par fotki velikog aparata na stolu, pa onda još dve fotke kako držim 60D desnom rukom dok fotografišem levom… I to sam poslao Banetu. Tek posle sam skontao da ona prva i nije tako loša. Da, kadar je omašen. Da, subjekat je mutan. Ne, uopšte nije loše. Da, ima informaciju. Da, ima i neki bizarni šmek koji mi je po volji (iako se u verziji 2400 tačakato ne može primetiti). I ne, neću se odreći ovog snimka samo zato što je tehnički promašen.
Presuda: mišn ipak akomplišd, posle premišljanja. Najpre, to što sam napravio mutnu fotku ne znači da ne mogu da postignem oštru (ISO 1600, f/5.6 i vozi Miško). Glupava kompozicija je posledica autoportreta u kome sam hteo da izbegnem slikanje veće površine majice koja je u drugom stepenu komparacije o žutom i na kraju nalazim za shodno da tvrdim da me nije briga što je tako. Ključno pitanje koje preostaje posle niza izgovora da lošu fotku proglasim dobrom jeste “šta hoćeš da postigneš”. Hoću da postignem da prihvatite tezu o dovoljnoj informaciji na fotografiji koja nema drugu svrhu osim informacije same. Četvoro od petoro gledalaca neće prihvatiti taj argument, ali to već nije moj problem.
A kaiš, pitate? Evo, ovako: ja okovratne kaiše na fotoaparatima imam od 2004. godine. Fotoaparat oko vrata sam nosio ukupno nula puta. Sa bivšim aparatima, to je još nekako i bivalo rešeno posebnim omotavanjem onog tankog kaiša oko zglavka desne šake. Ali to sad više ne može da prođe. Canon Hand Strap E2 je najbolji i najkorisniji komad prateće opreme koji sam sebi priuštio otkad se bavim fotografijom.