Danas pesma kojom smo se već bavili na Suštini pasijansa. A bavićemo se još, dok je svi ne naučite.
Moji prijatelji veoma dobro znaju koju pesmu sa ex-yu prostora najviše volim: to je “Helena lijepa i ja u kiši” Drage Mlinareca. A onda, trenutak magije: 2005. godine, Dražen Vrdoljak okuplja elitu hrvatske scene da izvede veče Mlinarčeve muzike povodom dodeljivanja “Porina”, nagrade za životno delo. I na tom koncertu, pojavljuje se Kraljica i izvodi najmagičniju moguću verziju ove pesme.
Evo me, dok pišem ove redove, slušam pesmu jubilarni petstoti put i ježim se u talasima, od temena do nožnih prstiju… Ili imaš ili nemaš. Josipa ima mnogo. Ovo je toliko dobro da sam joj oprostio to što ne zna tekst.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
nije dalo da ga pogledam. Intrigirali su me komentari da je reč o žestoko potcenjenom filmu, ali me je nešto u samom opisu konstantno demotivisalo da zasednem i posvetim mu se – da li je reč o radnji ili činjenici da nisam mogao zamisliti 