Može li primamljiva fotka da nastane u afektu? Može, ukoliko se pod afektom smatra samo čin fotografisanja…
Bližilo se ono doba večeri kad biram fotku dana i namah sam ustanovio da nemam ničeg prikladnog na lageru (zapravo, imam, ali nije odgovaralo mom raspoloženju). Pomislih tada: ima li čega u neposrednoj okolini što sam sebi zadao da ću slikati, a da mogu to da obavim bolje nego što sam nekad radio? I setim se: navrnem objektiv 50 mm, turim ga na najvećih f/1.4, navijem žestokih ISO 2000 i izađem u dvorište. Pet minuta kasnije, znao sam da je imam:
To zvono od terakote je više ukras nego utilitarna stvar, mada Jasna već koristi njegov par, koji visi u našoj kuhinji, kao sredstvo za poziv na nedeljni ručak. Prolazim pored tog zvona na terasi već dva i po meseca, a s obzirom na to da je kupljeno istoga dana u martu kad i moj DSLR, baš čudno da se nisam njime pozabavio i malo ozbiljnije. Ispalo je lako, tako kad u polumraku napravim svo svetlo koje bih ikad mogao da poželim… To je već lečenje mnogo godina stare frustracije, kad nisam mogao da radim tako nešto, ali to je neka druga priča…
Presuda: mišn akomplišd, ali sa fusnotom. 
Nema nikakvih problema načiniti fotku na brzinu, skoro u afektu, pogotovo ako znaš da će ishod biti predvidljiv. Ali, nema ni razloga za žurbu. Mogao sam da angažujem tronožac, da se malo igram rasporedom fokusa (na f/1.4, oštrina je plitka-plitka-plitka), da se igram raznim blendama i da najzad stavim tačku na staro pitanje o granicama prihvatljivog šuma na fotkama poput ove. Nije da ne znam, ali ne znam sve i ne znam tačno. Fusnota i kritika se odnose na činjenicu da ne postoji suvisli razlog zašto do sada nisam apsolvirao tu temu, osim u paušalnim odlukama.