Ama, ne što je danas nedelja, nego što mi je trebao zicer za seriju koja je tekla tokom ove nedelje… Danas slušamo jednu od “tvrdih” numera grupe EKV, i to živi snimak, kao što to dolikuje pravim bendovima.
Da li je sve rečeno o onome što je nesrećni Milan Mladenović ostavio svetu?
Grupa je sagorela u besmisao i u doslovni prah; Žika se spasao, doduše, ali troje od četvoro sa ovog nastupa postoje danas samo u sećanju. Pijetet prema sjajnom pesniku i autoru je prevagnuo, dosoljen praznovericom “o mrtvima samo najlepše”, pa se niko nikad nije usudio da kaže kako urbana priča u onoj Jugoslaviji nije mogla da se primi mimo Beograda i Zagreba. Beograd se busa nasleđem Milana Mladenovića, mada baš i nije bilo tako blistavo poslednjih pet-šest godina njegovog života. Čovek je prepoznao da se njegova popularnost svodi na medijsku copy/paste tehnologiju i zato je pobegao u Brazil. Bilo je tako ili nije bilo tako, prosudite po sopstvenoj savesti.
Za to vreme, iz Zagreba stiže glas da je komisija za imenovanje ulica prihvatila da se neki sokak nazove po vođi grupe EKV. Uto se neko čak i setio da je Milan rođen baš u Zagrebu… Blues dece vojnih lica, pa to ti je. Urbana priča. Jebena urbana priča.