Ove nedelje ćemo slušati neke uspešne pevačice svetske scene. Za danas biram jednu od retkih produkcija namenjenih MTV tržištu koje su mi ostale u dobroj uspomeni: pesmu “Sleeping Satellite” i danas volim ne manje nego u vreme kad sam je zavoleo.
Čudo jedno taj MTV. Pade mi nešto na um…
MTV je zamalo uspeo da uništi radio: prvi spot pušten na MTV, “Video Killed the Radio Star“, beše prilično dobra prognoza dešavanja. Ali nije medij sam po sebi upropastio scenu: televizija je očigledno medij građen za pasivne konzumente kojima će se dopasti sve što im se plasira. Veoma brzo, mediji su postali svesni toga; a MTV, kao jedan od prvih globalnih TV kanala, među prvima je i zloupotrebio tu silu. I tako je sve otišlo u pizdu materinu.
Međutim, mene fascinira ambivalentni kapacitet, da ne kažem snalažljivost, mnogih koji su se tu zatekli. Ne mislim na pesmu koju sam stavio danas ovde, niti na neka druga mala remek-dela poput takođe tipične pesmice “Twist in My Sobriety“. Mislim najpre na one koji su zbog potrebe za udovoljavanjem novom mediju morali da redefinišu svoj imidž da bi ostali na vrhu. Tu verovatno niko nije bio uspešan toliko kao grupa Queen, koja je svoju moć pokazala najpre u spotu “Radio Ga Ga” (sve sa fabrikovanim gestom rukama iznad glave koji je odmah bio prihvaćen… još malo pa kao 1929. u jednoj srednjeevropskoj državi).
Mislim i na one koji su mudro iskoristili medij da se probiju na vrh. Sam Brown nije prirodna plavuša, ali je dobro znala kako treba da izgleda da bi je više ljudi primetilo, a poneko možda čak i čuo u spotu pesme “Stop” sa kojim vokalnim kapacitetom ona zaista raspolaže.
Bilo je bitno izbeći trendove osamdesetih, rekao bih. Poput onih odvratnih fudbalerskih frizura koje su nosili svi, u varijacijama blajhane frizure Kim Wilde, preko neizrecive kreacije iznad šminke na licu onog siromaha, pa preko raznih… Sve do frizure “međeđe krzno” Edija Van Halena. Ali, postići originalnost je bilo đavolski teško: morao si da imaš trostruko jači argument da bi došao na nivo onih koji su zauzeli mesto.
A koji bi to argument bio, to niko nije znao da kaže: muzika svakako nije više bila bitna i mnogi su se pogubili. Samo se setim šta je Clapton radio od 1984. do 1989. pa mi dosta da me muka uhvati. Pogubili su se mnogi matori, bolje da ne pominjem više primera od ovog. No, rekoh: ostade moja fascinacija onima koji su umeli da nađu svoje mesto i pruže nešto vredno pamćenja, poput ovog spota Roberta Palmera. Ili ovog od Bryana Ferryja.
Osamdesete sam preživeo slušajući muziku sedamdesetih. Kako sam preživeo devedesete, ni sam više ne znam. A ni ono posle.