Kako naterati sebe na rad? Možda nekakav akt samoprovociranja? Znam šta mi je činiti…
Najzad je na red došla obrada cele sesije oko mosta na Tisi (eto, nisu me u’apsili što sam slikao most) i palo mi je na pamet da bih mogao da se pozabavim linijama. To nije težak posao kad imaš ostale elemente. Možda je stvar u varijacijama, rekoh sam sebi i tog časa se setih kako bi trebalo da izvedem odabranu fotku.
I opet ona stara teza: fotografija je završena onog časa kad od nje više nemaš šta da oduzmeš. Oduzeo sam boju fotografiji, jer svako će znati da je nebo plavo, most murgasto-plavo-zelenkast, a obloge sajli bele i tu nema šta da se pripoveda. Pozabavio sam se linijama, očijukao sam sa prelomljenom dijagonalom, ostali preseci su na nekim zanimljivim tačkama… Da, to je to.
Presuda: mišn akomplišd. 
Jednostavno je, nijanse rade sve što treba, imam element drame u kontrastu (sajle spram blago zatamnjenog neba), sve je na svom mestu. Kao da tu ima šta da se priča. Glavna fora je u tome što se po ko zna koji put pokazuje kako su ovakve fotke uvek lako dostižne, a uvek efektnije od svojih kolornih ekvivalenata. Mislim da grešim u tome što dangubim sa kolornom fotografijom. Trebalo bi da se vratim senkama.
Uskoro ću to i učiniti. Za početak, treba mi jedna ranojutarnja šetnja ulicama sa fotoaparatom u ruci.