Eksperiment nostalgičnog ukusa sa fotografijom od juče.
Stekle se dve teme, pa ne puštaju.
Najpre sam na nekom blogu video neke stare kolor fotografije: izbledele, oksidisale, krajevi potamneli, ali imale su neku neverovatnu draž. A onda, natrčao sam na neke fotografije Karlovog mosta u Pragu i sve mi se u trenutku vratilo… Uglavnom, poželeo sam da napravim neku fotku sa retro-efektom, pa sam iskombinovao neke LR presete nad jednom jučerašnjom fotkom koja mi se učinila prikladnom za taj posao. Rezultat je ispao začuđujuće blizak onome što sam zamislio.
Elem, da ponovim: dok sam gledao te stare fotke, sve mi se vratilo – kako smo Jasna i ja u leto 1990. godine pravili finansijski plan da stignemo do Praga, što nam je i uspelo. Ali tamo, da ne poveruješ, nigde nisam mogao da kupim nekoliko rolni filma u boji po novom postupku (Kodak proces). A mangupi me svratili da kupim u Čehoslovačkoj, a ne u Jugoslaviji, jer je mnogo jeftinije. Kad sam potrošio film koji sam poneo, valjda bejahu dve rolne Konica 100 ASA, nije bilo druge nego da kupim šta mogu – i završim sa četiri rolne istočnonemačkog ORWO filma koji se razvija po starom postupku. Kad sam se vratio kući, nisam nigde našao radnju koja još uvek radi stari postupak, pa sam nevoljno predao film na razvijanje po novom…
Katastrofa je bila neumitna. Te fotke su obeležile moju muku sa novcem tih godina, jer dobar film je zaista bio veoma skup za moj džep. A opet, ima neke romantike u tome što se tada desilo. Mislim da u digitalnoj sferi nikad pre nisam napravio ovako nešto i sad mi je baš drago što jesam.
Presuda: mišn akomplišd. 
Uz realnu pretpostavku da će nedužni posmatrač na ovo gledati kao na ultimativnu smaračinu, moram da podsetim da je ovo ipak lično putovanje koje za cilj ima da naučim nešto, pa taman to bilo pipajući u mraku.
A to me dovodi do pitanja koje imam za vas.
Danas sam odgledao najnoviju epizodu webcast emisije The Grid, koju vodi Scott Kelby. Uglavnom, Scott i Matt Kloskowsky su ćaskali na temu “kako biti bolji fotograf” i u jednom času je Matt odvalio da postoje razlozi zašto on misli da “365” projekti nisu dobri. “Nećete biti bolji”, veli, “a pride ćete objavljivati fotografije sa margine”. Pa šta, pitam se ja. Moje viđenje takvih projekata i nije da se dostigne 365 remek-dela, to je uostalom i nemoguće; vidim svoj projekat “jedna na dan” kao eksperiment tokom kojeg učim kroz praksu. Ako sam naučio ili postigao bilo šta baveći se tom fotografijom u bilo kojoj fazi, tada imam mišn akomplišd; i uglavnom je tako. No, kakvo je vaše mišljenje o svemu ovome? Da li se slažete sa stavom Matta Kloskowskog? Da li vas davim ovakvim radovima? Ili, možda, držite meni stranu? Hej, možda postoji neko ko je takođe naučio ponešto iz ovih mojih foto-avantura, pa se možda čak i odvažio na svoj projekat? Ako spadate u takve, javite se.