Analogni dasa

Welcome to cyberspace, I’m lost in a fog
Everything’s digital – I’m still analog
When something goes wrong, I don’t have a clue
Some 10 year old smart-ass has to show me what to do…

Ovako na poslednjem albumu Analog Man (2012) peva Joe Walsh, jedan od najvažnijih američkih middle of the road gitarista. Da čujemo naslovnu numeru:

Opus ovog čoveka, ako mogu tako da se izrazim, izgleda kao usamljeno čvornovato drvo u nekom polupustinjskom pejzažu. Jak koren, stablo koje se povilo pod godinama boravka na vetru, grane koje su se razbarušile, a toliko su guste da je nemoguće popeti se u krošnju. To drvo je ružno, ali pejzaž bi bio prazan bez njega. A ono malo hladovine koje pruža dobro dođe kad zapeče zvezda…

Joe Walsh je čovek koji je samom sebi činio medveđe usluge tokom dugih godina. Zadržavajući status stalnog gostujućeg člana grupe Eagles, nakon prvog poziva, dozvolio je da ga navuku na tanak led: on je konačni kreator onog legendarnog gitarističkog raspleta na matičnoj verziji pesme “Hotel California“. Solo za sva vremena, odsviran u maniru duela dve gitare između Joea Walsha i Dona Feldera (koji je autor melodije), prilično je simboličan ako se posmatra odnos opusa grupe Eagles i autorskog rada čudnog gitariste o kome danas pričamo.

Naime, neka mi oproste oni koji su svoje znanje zasnovali isključivo na pričama drugih, taj solo rad je značajniji od karijere najuspešnijeg MOR benda u istoriji Amerike. Popriličan opus radova Joea Walsha prethodi njegovom uključenju u rad na albumu Hotel California (1976): ako se dobro sećam, reč je o dobrih deset albuma do tog časa, među kojima je ono ludilo pod naslovom The Smoker You Drink, the Player You Get (1973) po mom dubokom uverenju bolji album od bilo čega što su Eagles napravili u celoj karijeri.

Walsh je odlučio da iznajmljuje svoje prangijaško znanje grupi Eagles i kada se ponovo okupila, sve sa nešto malo autorskog rada na tom relativno dosadnom i otegnutom albumu Long Road Out of Eden (2007). Inače, iako izraženo jak autor po prirodi,  on nije time nije proslavio u Eaglesima: ne znam tačno, a mrsko mi da proveravam, no reč je negde o 3-5 koautorski potpisanih numera na četiri studijska albuma na kojima je radio; sad mi na pamet pada samo pesma “In the City” koja, uostalom, i nije snimljena za potrebe albuma, nego je doneta kao gotova.

Po tom sedenju u tuđoj priči, Walsh me podseća na drugog velikog američkog gitaristu, koji je u tom fahu još izraženiji: Nils Lofgren je drugi gitarista u E-Street Band, stalnoj pratećoj grupi Brucea Springsteena – dakle, treći na sceni iako po znanju i kapacitetu može da pojede za doručak i Gazdu i onog foliranta Stevea Van Zandta. No, eto: vrhunska autorska rock’n’roll muzika nikad nije bila ekstra-tiražna, pa valja da se čovek snađe i živi od nečeg kako bi mogao na miru da stvara pametnu muziku.

Pošteno, nisam pratio šta je Joe Walsh radio poslednjih godina; znao sam, ali i zaboravio na činjenicu da je poslednji autorski album objavio još početkom devedesetih. Ovog puta sam zavirio: Songs for the Dying Planet, album koji sam jednom čuo i odmah zaboravio, snimljen je još 1992. Dvadeset godina, uh… A za album Analog Man sam saznao doslovno juče, kada sam natrčao na neki link tražeći nešto šesnaesto, možda recept za premaz za originalne bruskete sa paštetom od šumskih pečuraka, maloprodajnu cenu pakni za Punta 1.9 JTD ili drugu konjugaciju glagola u prezentu na italijanskom jeziku.

Šta ćeš.