Pogled na svet iz ugla roditelja muškog deteta i ŠBBKBB razmišljanja…
Ima tako nekog vremena kako se izvesna devojčica D. nabacuje Aleksi. Dobro, de, nabacuje je suviše gruba reč, ali me sad mrzi da tražim bolju, prikladniju. Kad dođe u vrtić, odmah trči da ga poljubi. I onda je mirna neko vreme, al’ ne prođe dan da nekoliko puta na isti način ne “servira novu dozu” izliva emocija. Vaspitačice manje-više redovno izveštavaju kad se i da li se među istim akterima pojavi obrnut slučaj, jer su na ovakve izlive emocija već navikli.
Aleksa k’o i svaki dečak njegovog uzrasta – devojčice uglavnom primećuje samo kad počnu da smetaju u dečačkoj igri. Al’ ova je izgleda drugačija, jer za razliku od ostalih vršnjakinja, koje se igraju lutkama, ova zna da raspali po lopti, skače k’o nindža, popne se uz tobogan stranom predviđenom za spuštanje, a ni ostale aktivnosti koje su bliže dečacima tog uzrasta 
nisu joj strane.
Mama devojčice D. je prilično ravnodušna po ovom pitanju. Ne podstiče je, ali joj i ne brani. Žena-Jelena i ja čitavu situaciju pomno pratimo sa strane i gledamo na sve to sa simpatijama. Al’ eto, pre neki dan smo naglas razmišljali o ŠBBKBB situaciji – kako bismo reagovali da je situacija obrnuta, odnosno da Aleksa svakodnevno obleće devojčicu D. (ili bilo koju drugu) i “ljubaka” je kad stigne? Koristim priliku da sažeto pretresem dokle nas je odvela mašta…
Jeste da tu situaciju nije lako zamisliti. Aleksa, kao i većina dečaka njegovog uzrasta, teško pokazuje ta prefinjena osećanja. Voli lego-kockice, crtane filmove sa automobilima, Garfildom i Panterom Pantom. Voli “čobanicu” i rozen-tortu. Voli košarku i nindža-ratnike. Ali, eto, izgleda da voli i devojčicu D, trčkara okolo i ljubaka je kadgod oseti potrebu za tim. 
Nama je to simpatično, ali sad je već postalo ozbiljno i ne možemo tek tako pasivno da posmatramo njegovu nastrljivost. Norme lepog ponašanja odraslih ne dozvoljavaju tako eksplicitno prikazivanje emocija. 
Možda devojčici D. smeta, a stidi se da kaže, ili joj kućno vaspitanje ne dozvoljava. Ili traži zaštitu od svojih roditelja. A šta će tek oni da pomisle? “Iz kakve to kuće dolazi? Mora da mu je i otac (bio) takav!” Daj da mi odmah utvrdimo od koga je to video. Znamo mi naše dete i teško da bi se on toga sam setio. Možda ga je neko nagovorio. 
E, biće da je to. Nema on neke naročite simpatije prema devojčici D, nego ga je neko od drugara, koji ima simpatije prema devojčici D, nagovorio na ovakve aktivnosti. I sad taj drugar posmatra 
njene reakcije.
Al’ situacija postaje složena, jer se i kod Alekse posle nekog vremena pojavljuju emocije koje ne može da prepozna, pa ni da obuzda. To ne može na dobro da izađe. Sve će početi svađom na temu ko će da sedi pored nje za doručkom ili ko će da je drži za ruku kad ih vaspitačica sve par-i-par povede u šetnju. 
To će garant završiti nekom ozbiljnom ljubomornom scenom, možda i tučom. Sve dostiže kulminaciju kada Aleksa na kraju utvrdi da se devojčici D. ipak sviđa neko drugi. 
Na kraju odlučujemo da ga ispišemo iz vrtića.
Ma, najbolje da ga sad odmah ispišemo, da nemamo te probleme i da nam svima makar vrtić ostane u lepom sećanju.
Eh, dok je D. devojčica lako jest i biti i šaliti se. Slučaj dečaka P. je mnogo komplikovaniji.
P. je u vrtiću pronašao druga I., takođe dečaka. Njihovo čvrsto drugarstvo, zajednička igra, ishrana, pa i spavanje, nisu prošli neprimećeno.
Zato je učiteljica je skrenula pažnju roditeljima na ovu pojavu, onako, kao što se (nadam se nekada) skretala pažnja da je dete levoruko. Roditelji su reagovali energično, i skrenuli pažnju P-u da bi bilo dobro da nađe neku drugaricu za potrebe učvršćavanja prijateljstva. Moguće da su i neke teške reči pale tokom skretanja pažnje. P. je shvatio poruku, i nekako je stvar legla.
Ali ne lezi vraže. Ubrzo potom dođe trenutak da se nacrta onaj koga voliš. P. je nacrtao… ama baš nikoga. Kada ga je učiteljica pitala “A zašto nikoga nisi nacrtao?” dobila je što joj sleduje: “Ako ne mogu da volim I., onda neću nikoga da volim”.
Čoveče! Ovakva reakcija deteta koje ide u vrtić!!
‘Ajd što ne bi mogao da sroči takvu rečenicu, Aleksa nema ni takav ultimativni način razmišljanja. Durenje i inaćenje da, ali stav “ili ovo ili ništa”… Phiu!
I ne samo on. Ni ostali dečaci koji s njim idu u vrtić (a koje znam)…
Siguran sam da svako, pa i klinci, ima nešto, neku temu, neku stvar, u koju kada se dirne odmah se budi darvinovski poriv za samoodržanjem, pa onda reči i postupci postaju čisti i jasni.
A matori stvarno blesavi, kako mogu da se petljaju u nenaučeno, spontano ponašanje?
Bez želje da zalazim u konkretan slučaj…
Imao je Aleksa nepune 3 godine kada je sa mamom, ženom-Jelenom, proveo jedan deo leta “na selu”. I tako su u nehajnoj šetnji svratili do neke rodbine, koje se i žena-Jelena slabo seća. 😉 Ovi imaju decu, al’ negde “na privremenom radu u inostranstvu”, tako da se Aleksa smarao dok negde nije nabasao na plastični pištolj na vodu. Odmah ga je zgrabio s dve ruke i krenuo da se šunja uza zid kuće, što u čučnju, što naslonjen leđima za zid, sve kao iza ugla posmatrajući da li ima nekog neprijatelja na vidiku.
Odakle mu to, kad u kući nismo gledali takve filmove (ako smo uopšte i gledali ijedan film), nismo mu kupovali, niti je dobijao pištolje (niti bilo koje pucaljke), nije išao vrtić,… Al’ negde je video, negde je pokupio, to sigurno nije nenaučeno, spontano ponašanje…
Letnji raspust, dežurno zabavište, nova vaspitačica, dolazim po Luku:
Vaspitačica: Aaaa tata, dobar dan, znate, ovaj, vaš Luka, je znate, on se ljubio u usta sa…Acom.
Ja: U našu familiju nije bilo takvih slučajeva.
Naprnduljena vaspitačica odlazi u ćošak. Nemam pojma šta je htela da izvuče iz mene tim komentarom.
I šta sad ‘oćeš, da ti ja objašnjavam šta je vaspitačica htela da ti izvuče? 😆
Ništa ne kapiram. Ako je htela novac od mene, zašto je zovemo vaspitačicom? One vaspitaju decu a ne nešto drugo.
Novac? Novac??? 😆
Nema stagnacije. I to je dobro.
Pre neku nedelju smo saznali da Aleksa uredno uzvraća devojčici D. i svaki dan u vrtiću im uredno počne uzajamnim ljubljenjem. U obraz, naravno!
Onda sam onako, više iz radoznalosti, upitao Aleksu da li još uvek redovno ljubi devojčicu D. kad dođe u vrtić. “Da”, reče i smeje se. “A kako je ljubiš?”, nastavih i dobih odgovor “Pa, u usta.” 😮
Sutradan smo dobili potvrdu i od vaspitačice uz detaljniju priču:
Već nekoliko dana se redovno ljube. U usta. Čak i njihovo (vaspitačko, pedagoško, edukativno) upozorenje da se tako prenose štetne, opasne bakterije, te da ne bi trebalo to da rade nije urodilo plodom. Deca se tu pred vaspitačicama poljube u obraze, a onda kad
ih niko ne vidimisle da ih niko ne vidi nastave da se ljube konkretnije. 😉 Slatko im zato što je… hm… slatko i zato što je zabranjeno.Ovih dana smo malo u kući vrteli priču o zarazama i štetnim bakterijama, te da obraz treba da bude
ciljmetacilj. Vidjet ćemo…