Svodite li saldo, da ne kažem – računicu? Je li ova godina bila iole bitna u vašem životu? Zapravo: jeste li ove godine živeli bar jedan dan?
Liste ove, liste one. Podsećanje ovo, podsećanje ono. Rekapitulacije godine. Sabiranja, hronike, procene neposredne budućnosti na osnovu procene trendova. Mlaćenje prazne slame uz pevanje junačkih narodnih (uz gusle, dakako).
Za to vreme, žuti mravi vredno rade. Kompenzuju jedni s drugima da ne bi dan dangubili i nalaze prostor za neka nova delovanja na suprotnoj strani od pravca gledanja većine. Jer, najpametniji su se davno dosetili da ne treba da se hvale o tome što rade. Njihovo je da vire levo-desno i manevrišu pre nego što se populus doseti ko to sa kim kako, zašto i, uostalom, koliko.
A mi, prost svet, sve se nešto nadamo da će biti bolje. Znamo da bolje biti neće, nego nastavljamo dalje istim udarničkim elanom i tempom Alije Sirotanovića, e zato što nam je potrebna prilično velika sila da bismo sprečili da do nas dopre spoznaja goreg koje dolazi. I zbog toga što smo načisto da odavno obmanjujemo sami sebe, ponekad mi je žao kad naglas kažem ono što vidim i kako verovatno jeste, samo je druge strah da kažu naglas. Sve se uplašim da ću razočarati još nekog kome će posle onaj stogodišnji kreten morati da piše pismo sa molbom da se vrati iz belog sveta i žrtvuje za dobrobit Utopije.
A onda, opet, pitam se da li je kataklizma loša stvar. Znam samo jedno: ništa gore od statusa kvo.
Izvinite što sam zamumuljio ovoliko glugeniozno. Ove redove sam napisao pod snažnim utiskom kratkog i neprirodno srdačnog susreta sa čovekom sa kojim sam se, tobože, družio pre trideset godina. Tek pre desetak godina, sabirajući dva i dva dok sam razmišljao o nekim davnim vremenima, slika se povezala u celinu kad sam ukapirao da je on taj koji je pomagao Službi da formira moj dosije. I nekako, da ne poveruješ, od vremena tog mog saznanja nikako da se sretnemo licem u lice, sve smo se nešto sretali preko ulice, uz kurtoazno mahanje rukom u znak pozdrava. I kad se taj bliski susret najzad desio, shvatio sam da nemam šta dam ukažem, jer sam mu odavno oprostio. Takvi ljudi su sami sebi kazna, pa zaista nema potrebe da im ja otežavam.
Važno je da u mladoj generaciji postoji bar neko ko jasno izražava svoje mišljenje.
U, boktemazo…
Uz vest o tome da je za rođendan Mao Ce Tunga puštena u rad najduža brza pruga na svetu (oko 2300 km) između gradova Peking i Guandžou, uzgred su nešto izmrsomudili o investiranom novcu:
…Vlada je, prema pisanju lokalnih medija, smanjila planirane investicije za 500 milijardi juana (80,27 milijardi dolara) na 2,3 biliona juana, u okviru petogodišnjeg plana do 2015.
Pa sad, ko zna da računa, lako će izračunati da će Kina u sledeće tri godine investirati u železnicu SAMO 370 milijardi dolara, a ne 450 milijardi kao što je prvobitno bilo planirano. Kriza, šta li…
Jebote, pa za te pare, čak bi i Mrka obukao sako. A nije da ne bi bilo, a?
Vic ide ovako nekako.
Momak i devojka na blagajni bioskopa.
– Molim vas, dve ulaznice!
– Za “Hobita”?
– Ama, nije to hobit! To mi je je devojka.
Vest glasi otprilike ovako:
Gospođa iz Njukasla je toliko zvocala svom mužu, danima i noćima, da su je komšije na kraju prijavile. Par se nije glasno svađao, kažu, ali je njen monolog držao komšiluk noćima budnim. Na kraju je kažnjena sa 500 funti i priprećeno joj je da sledeći put ide u zatvor.
E, sad: mene samo zanima na čemu je bio dotični gospodin kad je uspevao stoički da izdrži te tripove izabranice srca svog. Studija slučaja tog jadnika bi verovatno bila od pomoći još nekima koje sam svojevremeno imao nesreću da upoznam.
Naleteo sam na misao:
Uz svaku knjigu koju kupiš, trebalo bi da kupiš i vreme da je pročitaš.
(Autor nepoznat)
Ukoliko ne verujete da je ovo tačno, to znači da još niste stigli u moje godine niti bili na mukama na kojima sam ja bio. Pa dobro, šta da se radi.
Naiđoh na parolu:
Student nije zapalio žito. Zapalio je preko.
(Autor nepoznat)
Čitao sam prepucavanja. Ajde taj matori mamlaz, on ne zna bolje, nego neki ljudi su rešili da iskoriste priliku, pa podmeću anonimna pisma koja predstavljaju kao “odgovor studenta”. Ako je tu repliku napisao student, ja ću pojesti svoju staru patiku, sve sa prljavim šnjirom.
Doduše, možda je i student, ali će biti da je postao brucoš kad i ja.
Pronađi mačku… uh… žirafu.
Aj’ pa srećna nova.
I ne preterujte sa pićem.
Niti sa klopom.
Prijatnu novogodišnju trpezu vam želim!