Na današnji dan je rođen Daglas Adams. Ljudi kakav je Adams bio sećamo se sa dobrim razlogom: ništa nam ne garantuje da će takav duh ponovo roditi.
Suština Pasijansa prenosi prevod teksta koji je Adams objavio u vreme kada je Internet (odnosno, koncept umrežavanja) tek stidljivo nagoveštavao u kakvo bi, po Ajnštajnu, sveprožimajuće polje mogao da se pretvori. Objavljen je u The News Review section engleskih novina The Sunday Times, 29. avgusta 1999. Prevod je beskrupulozno otet sa bloga B92.
Kontekst koji bih želeo da istaknem je Adamsov pozitivistički pristup civilizaciji Homo Sapiensa. On ne kuka, i odbija da robuje sopstvenoj tromosti, već radoznalog duha proviruje kroz odrškrinuta vrata iza kojih duva svež vetar, čiji pravac i miris želi da oseti, ako već nikada suštinski neće moći da ga razume. Uživajte!
– * –
Pre par godina sam bio gost u Start The Week gde sam bio autoritativno obavešten od strane veoma istaknutog novinara da je ceo taj Internet samo blesava moda kao amaterski radio pedesetih i da sam, ukoliko mislim drugačije, stvarno pomalo naivan. Veoma je britanska ta crta – prirodna, možda, za zemlju koja je izgubila imperiju i dobila gospodina Blobija – biti sumnjičav prema promeni.
Ali promena je stvarna. Mislim da niko ne poriče da Internet postaje važan činilac u našim životima. Međutim, Internet je veoma nova stvar za nas. Voditelji još uvek smatraju da je potrebno specijalno i prilično zabrinuto pominjanje ako je, na primer, neka kriminalna radnja bila planirana “preko Interneta”, ali izostave da pomenu kad kriminalci koriste telefon ili M4 puške ili diskutuju svoje kukavičje planove “preko šolje čaja”, iako je svaka od ovih stvari bila nova i kontraverzna u svoje vreme.
Dalje, tu je i neobičan način na koji pojedini Bi-Bi-Si spikeri i novinari (da, gospodine Hamfris, mislim na vas) izgovaraju internet adrese. Nešto kao “duplo-ve duplo-ve duplo-ve TAČKA … bi-bi-si TAČKA … ce-o TAČKA … u-ka KOSA CRTA … danas KOSA CRTA …” itd., sa implikacijom da nemaju pojma šta je bilo koja od ovih novotarija, ali da ćete vi tamo verovatno znati šta je to.
Pretpostavljam da su i ranije generacije morale da prođu kroz svo to uzdisanje i prenemaganje oko izuma televizije, telefona, filma, radija, automobila, bicikla, štampe, točka i tako dalje, ali trebalo bi da smo dosad naučili kako te stvari idu, a to je:
- sve što već postoji na svetu kad ste se rodili je normalno;
- bilo šta što je izumljeno između vašeg rođenja i vaše tridesete je neverovatno uzbudljivo i kreativno i, uz malo sreće, možete se profesionalno baviti time;
- bilo šta što je izumljeno posle vaše tridesete je protiv prirodnih tokova i početak je kraja civilizacije kakvu znamo, dok ne prođe oko deset godina, kad se postepeno ispostavi da je u stvari u redu.
Primenite ovo na filmove, rok muziku, tekst procesore i mobilne telefone da izračunate koliko ste stari.
Ovaj subjektivni pogled nas zavarava, naravno. Na primer interaktivnost je jedan od neologizama kojim gospodin Hamfris voli da maše dok ga drži u verbalnoj pinceti, ali razlog zbog kog nam je iznenada potrebna takva reč je da je ovog stoleća po prvi put došlo do dominacije neinteraktivnih oblika zabave: film, radio, snimljena muzika i televizija. Pre toga je sva zabava bila interaktivna: pozorište, muzika, sport – izvođači i publika su bili zajedno, a čak je i nema publika moćno uticala svojim prisustvom i time oblikovala tok drame zbog koje je bila okupljena. Nije nam bila potrebna posebna reč za interaktivnost baš kao što nam nije (još uvek) potrebna posebna reč za ljude sa samo jednom glavom.
Verujem da će istorija pokazati da su normalni medijumi dvadesetog veka bili isključak u svemu ovome. “Ali, molim vas, gospođo, da li hoćete da kažete da su samo sedeli tamo i gledali? Nisu mogli ništa da urade? Zar se nisu osećali strašno izolovano ili otuđeno ili zapostavljeno?” “Da, dete, zato su i svi poludeli. Pre Obnove.” “Šta je ta Obnova, podsetite me, moliću, gospođo?” “Kraj dvadesetog veka, dete. Kad smo počeli da vraćamo interaktivnost.”
Zato što je Internet tako nov mi još uvek ne razumemo šta je. Pogrešno ga smatramo oblikom izdavaštva ili prenosa, zato što smo na takve stvari navikli. Zato ljudi prigovaraju da je previše đubreta, ili da Amerikanci dominiraju, ili da se ne može verovati svemu što pročitate na mreži. Zamislite da probate da primenite bilo koju od ovih kritika na ono što čujete na telefonu. Naravno da ne možete verovati onome što vam ljudi kažu na mreži imalo više nego što možete verovati onome što vam kažu preko megafona, u razglednicama ili u restoranu. Utvrđivanje socijalne politike oko toga kome se može verovati i zašto je, doslovno, ono za šta je veliki deo našeg mozga evolutivno osposobljen. Zbog nekog budalastog razloga mi isključujemo ovaj prirodni skepticizam kad vidimo nešto u medijumu koji iziskuje mnogo truda ili resursa ili kojem ne možemo da odgovorimo – kao što su novine, televizija ili granit. Otud isklesano u kamenu. Ono što nas treba zabrinuti nije da mi ne možemo uzeti zdravo za gotovo ono što pročitamo na Internetu – naravno da ne možemo, to su samo ljudi koji nešto govore – već da smo uopšte ikada stekli naviku da verujemo onome što pročitamo u novinama ili vidimo na televiziji – greška koju iko ko je sreo stvarnog novinara neće nikada napraviti. Jedna od najvažnijih stvari koje naučite sa Interneta je da nema njih tamo. Ima samo užasno mnogo nas.
Naravno, ima mnogo toga pogrešnog oko Interneta. Kao prvo, samo veoma mali deo svetske populacije je povezan. Skoro sam čuo nekoga na radiju kako raspravlja da će Internet uvek biti samo još jedan nepremostiv jaz između bogatih i siromašnih zbog sledećih razloga – računari će uvek i sami po sebi biti skupi, moraju se kupovati dodatne komponente kao što su modemi i mora se stalno obnavljati softver. Lista zvuči impresivno, ali pada pod iole kritičnijim posmatranjem. Cena moćnih računara, koja je bila na nivou mlaznih aviona, je sada negde oko cene televizora u boji, a i dalje munjevito pada. Modemi su ovih dana uglavnom već ugrađeni, a spoljašnji modemi su postali tako jeftini da kompanije, kao Hayes, čiji su oni bili jedini proizvod počinju da propadaju… Internet softver koji rade Microsoft ili Netscape je, opštepoznato, besplatan. Cene telefonskih usluga u UK su još uvek visoke, ali padaju. Lokalni pozivi u SAD su besplatni. Drugim rečima, cena povezivanja se rapidno približava nuli i to zbog veoma jednostavnog razloga: vrednost mreže se povećava sa svakim pojedincem koji se pridruži. U svačijem je interesu da cena produži padati ka nuli sve dok svako na planeti ne bude priključen.
Još jedan problem je što je mreža još uvek tehnologija, a tehnologija je, kako je računarski naučnik Bran Feren nezaboravno definisao, stvar koja još uvek ne radi. Mi više ne razmišljamo o stolicama kao o tehnologiji, o njima mislimo samo kao o stolicama. Ali postojao je period kad još uvek nismo sa sigurnošću odredili koliko nogara bi stolice trebalo da imaju, koliko visoke treba da budu i često su krahirale kad smo probali da ih koristimo. Ubrzo će računari biti trivijalni i mnogobrojni kao stolice (a koju deceniju ili tako nešto kasnije kao listovi hartije ili zrna peska) i mi ćemo prestati da ih primećujemo. U stvari, siguran sam da ćemo se, kad bacimo pogled unazad na ovu dekadu, začuditi kako smo ikada pomešali ono što s njima radimo s produktivnošću.
Ali najveći problem je što smo mi još uvek prva generacija korisnika i za šta god smo izmislili mrežu mi je još uvek ne razumemo. U Instinktu jezika Stiven Pinker objašnjava generacijsku razliku između pidžin i kreolskih jezika. Pidžin jezik je ono što se dobije kad se na okupu nađe mnoštvo ljudi – tipično robova – koji su već odrasli sa svojim jezicima i ne znaju jezike drugih oko sebe. Oni uspeju da zbudže grub i polovičan jezik sastavljen od delova, koji je dovoljan za svakodnevicu, ali skoro i da nema gramatičku strukturu.
Međutim, prva generacija dece rođenih u zajednici uzima ove krhotine od jezika i transformiše ih u nešto novo, s bogatom i organskom gramatikom i rečnikom, i to je ono što zovemo kreolskim jezikom. Gramatika je samo prirodna funkcija dečijih mozgova i oni je primenjuju na šta god nađu.
Ista stvar se dešava i s komunikacijskom tehnologijom. Većina nas se koprca u nekoj njenoj pidžin verziji, žmirkajući kratkovido na kutije veličine frižidera na našim radnim stolovima, ne razumevajući baš tačno gde ide imejl i psujući zvrndanja s mobilnih telefona. Naša deca, međutim, rade nešto sasvim drugačije. Risto Linturi, naučni saradnik Helsinške Telefonske Korporacije, citiran u časopisu Wired, opisuje neobično ponašanje dece na ulicama Helsinkija, koja sva nose telefone sposobne za slanje poruka. Ona ne razmenjuju važne poslovne informacije, ona samo ćućore, održavaju vezu. “Mi smo životinje iz krda”, kaže on. “Ova deca su povezana s njihovim krdom – ona uvek znaju kuda se ono kreće”. On veruje da će sveobuhvatna bežična komunikacija da “nas vrati obrascima ponašanja koji su nam bili prirodni i ukinuti obrasce ponašanja koji su bili rezultat ograničenja u tehnologiji”.
Mi smo prirodno sa sela. Tokom većeg dela ljudske istorije živeli smo u malim zajednicama u kojima smo znali sve i svi su znali nas. Postepeno nas je postalo previše i naše zajednice su postale prevelike i suviše raznolike da bi se mogli osećati njihovim delom, a naše tehnologije su bile nespremne da nas drže na okupu. Ali ovo se menja.
Interaktivnost. Više-na-više komunikacija. Sveobuhvatno umrežavanje. To su novi nezgrapni pojmovi za elemente u našim životima tako osnovnim da, pre nego što smo ih izgubili, nismo ni imali imena za njih.