Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ovo je, pre ili kasnije, moralo da se desi…
Koliko god da smo Muppet Show smatrali prdačinom, postojali su momenti za pamćenje, pogotovo kad je reč o muzičkim komadima koji su tamo izvođeni. Legendarno beše gostovanje velikog džezera, bebop velemajstora: Dizzy Gillespie je morao da malo potkači Kermita ma kraju epizode… No, slušajte ovo ludilo, jer nije naivno.
Boktemazo, kako bismo pakovali utovar nedeljom kad ne bi bilo dovoljno gluposti na ovom svetu? Sama pomisao na makar teoretsku mogućnost da glupost u belom svetu izostane nedelju dana – ispunjava me zebnjom i strahom u talasima.
Jeste li okrenuli kazaljke? Ajmo bre, budite malo agilniji!
Nije to smicanje časovnika na letnje vreme najveća glupost koja nas snalazi, uostalom. Pokušaću to i da dokažem, empirijski. Ovog puta imam naročito kvalitetnu kolekciju gluposti prikupljenu po belom svetu. Neke su na nivou najboljih Brozovih govora, poput onih na sednicama CK u Karađorđevu. A zašto ih je toliko? Nekako, s proleća se desi da ljudima poraste želja za dinamičnim ponašanjem, a skrupule još nisu proradile posle zimskog dremeža, pa nastane tarapana. I onda, gluposti koliko voliš.
Juče je u ovo doba bilo devet sati. Ukradoše nam jedan sat. Gurnuše nas u noć. Ponovo.
Ubija me ovo letnje računanje vremena. Bezvezno se i zove. Kao da se nešto tu računa. Ne računa se tu, brate, baš ništa. U anglosaksonaca postoji izraz daylight saving time, koji mnogo perfidnije pokušava da maskira ovu administrativnu odluku. Jer je očuvanje dnevnog svetla, po definiciji, nemoguće. Njega ima koliko ga ima: najviše 15 sati i 40 minuta, na dan početka leta, i najmanje 8 sati i 35 minuta, na dan početka zime. Dakle, ono što administrativno pomeranje vremena čini je montiranje trenutka izlaska i zalaska Sunca – daylight editing time.
Po astronomskom vremenu, Sunce najranije izlazi 16. juna, u 03:50, a zalazi u 19:27. Letnje računanje vremena čini da se ovim podacima doda (po) jedan sat, pa Sunce izlazi u 04:50, a zalazi u 20:27. Sa druge strane, Sunce najkasnije izlazi u 7:21, drugog januara, i zalazi u 16:02. Zimsko računanje vremena je jednako astronomskom vremenu, pa tu nikakvih pomeranja nema. Čemu bi, znajući ove ekstreme, moglo uopšte da služi administrativno poigravanje sa vremenom?
Sećate li se Gabriele Andersen, heroine Olimpijskih igara 1984?
Ljudski duh je najsnažniji, ukoliko postoji u čoveku.
Sve je moguće.
(tnx Snežana @ GEA Tour via FB)
Tipičan sindrom: joj, što nisam ovo; joj, što nisam ono… E, pa sad je kasno. Sačekaj sledeći ciklus.
Pre neko veče, zateknemo se kod poZZdravljača i Cicike u gostima. Računar u uglu uključen, svira Radio Paradise sa njega, a screensaver, ni manje ni više, nego rndaljka mojih fotografija iz projekta “jedna na dan“. Iskakale tako fotke i nove i stare, pa iskoči jedna staaaara. I kako sam je ugledao, tako sam sebi rekao “moraš ovo ponovo”.
I tako dođoh do pretposlednje fotografije u drugom ciklusu.
Letnje vreme! Diž’ se! Pomeraj satove!
Ajmo, stiglo leto! Svi na noge lagane!