Day: March 23, 2013

Vtoro dne obeležavanija roždestva tvojego

Kad bih znao da ću pasti, ja bih seo, kaže ona poslovica. Mada mi se u poslednje vreme čini da je bolje potrčati. Ko će znati…

Strašna je stvar kad izgubiš kompas, jer sledeća stvar koju ćeš izgubiti si ti sam... Zato smo odlučili da sejemo kompase svuda okolo. Valjaće mnogima.Pre nekoliko dana, znajući da se bliži rođendan ovog bloga, dao sam sebi u zadatak da nađem i artikulišem jednu, najvažniju pouku koju je Suština pasijansa ostavila meni u poslednjih godinu dana… Jer, znate, nisam ja ovde da bih delio pouke, nego da bih ih razmenjivao sa vama. I pitao sam se da li je to nešto o snalaženju kad god me snađe želja da ne radim ama baš ništa. Ili je to neko saznanje o reakciji na sadržaje koje prikupljam ili stvaram, poput iznenađujućeg otkrića da ima onih koji pogrešno tumače neke moje poteze, jer teško čitaju između redova; ali tome sam kriv samo ja. Da li je Suština pasijansa postala mesto balansiranja između različitih karaktera? Jer definitivno smo različiti, svi odreda u ovom zamešateljstvu… Da, da: čujem onog koji iz prikrajka dobacuje “Ja nisam!“…

Rešenje sam dugo tražio, a našao ga sasvim slučajno, na drugom mestu i u drugom kontekstu, kada sam čuo poslovicu koja je ključ odgovora na moje pitanje. Najjača pouka koju je meni Suština pasijansa donela u poslednjih godinu dana glasi:

Svetu se ne može ugoditi i zato odricanje od ugađanja baš svakome predstavlja jedini ispravan potez.

Nije trebalo da proveravam mnogo kako bih utvrdio koliko je značajna ta pouka. Samo je trebalo da je izgovorim ili napišem da bih to shvatio. Primera koliko hoćete…

Nastavite sa čitanjem… “Vtoro dne obeležavanija roždestva tvojego”

Pogled na život, dugi kadar

Now I work for the BBC
Life is not what it used to be…

Letnji dan je odmicao, a Victoria Station je bila sve udaljenija iza kompozicije koja je grabila napred ka Doveru. U kupeu, preko puta mene, sedeo je Nemac duge plave kose, koji je izgledao kao da dolazi sa Woodstocka i pokušavao da otpočne bilo kakav razgovor. Iako je rekao da upravo dolazi iz San Francisca, moje misli su već bile na Balkanu i u Balkanu (kafani). Mesec dana potucanja po Evropi je očas posla prošlo, a ranac je sada bio lak kao pero. Težak je bio kofer sa gomilom ploča koji sam nosio, sve u sebi psujući. Zaista, šta mi je sve to trebalo?

Otvorio sam kofer, pomilovao vinile kao decu koju u to vreme nisam imao, izvadio omot sa natpisom Buggles – Age of Plastic, a u mojoj glavi je opalila klapa i zazvonilo je: Action! Smotao sam Old Holborn i duboko udahnuo…

Kroz glavu su mi prolazile hiljade misli. Sumirao sam putovanje, London je bio svake sekunde sve dalje, a The Buggles su nastavljali da pevaju… Ne onu znanu, “Video Killed The Radio Star“, koja će ući u istoriju kao prva pesma emitovana na MTV-u, već drugu, četvrti singl sa tog albuma, “Elstree“°.

Nastavite sa čitanjem… “Pogled na život, dugi kadar”

Pozdrav šestom saradniku Suštine pasijansa

Na ovo sam čekao dugo. JAKO dugo. Sa nama je čovek koga već dugo zovem u redove saradnika Suštine pasijansa.

Kada bih hteo da vam otkrijem baš sve, ovaj prilog bi bilo krajnje lako napisati: spustio bih dva prsta Žute u čašu, spustio bih nešto sa prvog albuma grupe Enid ili možda sa prvog albuma Stevea Hacketta niz kičmu (uvek se vrati uvis u vidu žmaraca), spustio bih prste na tastaturu i prepustio se sećanjima koja su duža od dvadeset godina.

Trik je u tome što, izvinite, ne želim sa vama da podelim baš sve. Ne mogu ja da delim sa publikom misao onako kako je Zoća podelio sa mnom onu jabuku dok smo sedeli na kamenu podno skita Svetog Vasilija i ćutke razgovarali, a ja netremice gledao u sliku koju sam nacrtao dvadeset godina ranije. Ne mogu sa vama da delim neke duge razgovore koje smo Zoća i ja vodili u sitne sate niti bih mogao da vam kažem kako je jedna prosta razmena mišljenja o muzici prerasla sve kontekste znane i njemu i meni i kroz tunele raznih iskušenja postala novi kontekst koji, srećom, nema ime.

Čovek koji vidi daleko, ali srećom ume da pogleda i u retrovizor

Zato ću da svedem ovu najavu na banalni nivo. Oprostite mi zbog toga. Neka se prostor i vreme pobrinu da oni koji umeju da čitaju između redova saznaju više, ako tako žele.

Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav šestom saradniku Suštine pasijansa”

Sasvim običan dan u Njujorku

I want to wake up in that city that doesn’t sleep
And find I’m king of the hill top of the heap

Mislim, zabole mene patka za Ameriku. Ali bih voleo da procunjam Njujorkom, jer to je najkosmopolitskiji grad na svetu, i da se sjurim niz Route 66 sa fotoaparatom u rukama, jer to je foto sešn snova. Ovo drugo – malo teže da ću uspeti. Ovo prvo, ko zna. Ali neću imati vremena da napravim ovako nešto, jer sledeći snimak je rezultat dugog i napornog rada.

Inače, ovo je najavni spot za jedan kickstarter projekat – zavirite čega još ima tamo, jer reč je o veoma zanimljivoj tehnici. Stop-motion film se dobija tako što se napravi duga serija fotografija koje se zatim obrađuju na isti način, pa se povezuju u filmski kadar. Posao zahteva vreme, strpljenje i pažnju, a nema mesta ni za najmanju grešku.

U tom svetlu, pokušajte da zamislite koliko je posla bilo potrebno za sklapanje svih ovih kadrova.

Jedna na dan (357): 22. mart 2013.

Ovaj eksperiment planiram odavno, još od vremena kad DSLR nije bio ni u ideji o nabavci. Bio je poslednji čas da ga izvedem.

Svojevremeno, dok sam još bio pretplatnik papirnog izdanja časopisa Digital Camera World, ostao sam zabezeknut jednom potpuno neverovatnom fotografijom koja je nastala kao kolaž, ako se dobro sećam, 120 fotografija načinjenih nekom malom prosumer spravom. Ekspozicije su napravljene tako što se čovek lagano vozio brodićem kroz Canal Grande u Veneciji i štrikao – i to, ideje radi, u totalno aftamackom režimu. Zbog toga su fotke, dakako, ispale nejednake po svemu (pogotovo svetlo, kontrast i balans belog), bilo je čak i pregorelih i previše tamnih fotografija. Ali to nije popravljano, nego je od rezultata napravljen kolaž koji oduzima dah. Pokušao sam da lociram fotku, ali… Znate već.

Od onda je prošlo mnogo, ali nisam zaboravio. Obećao sam sebi da ću oprobati tehniku, ali bio sam zinuo koliko ne mogu da zagrizem: objekat koji sam zamislio da slikam je mimo domašaja, ukoliko ne želim da mi revnosni građani moje varoši nabace sto šest hiljada policajaca za vrat… A onda, u danu koji je za nama, išao sam da izbacim smeće i pogled mi pao na širom otvorena vrata garaže u kojoj još uvek vlada zimski metež… I od tog pogleda, ispade ovo:

Jedna na dan, 22. mart 2013: Kolaž-panorama

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (357): 22. mart 2013.”