Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Iskusniji i pametniji bi lepo rekli “Slušaj oca ka’ ti lepo govori!”.
E, pa da sam ga slušao ne bih još pre tinejdžerskih godina odgledao ovaj film i iste noći sanjao košmar u kojem me juri ćelavi robot sa staklenim očima.
| Originalni naziv: | Westworld |
| Godina izdanja: | 1973. |
| Reditelj: | Michael Crichton |
| Glavne uloge: | Yul Brynner, Richard Benjamin, James Brolin i drugi |
| Trajanje: | 88 minuta |
Nastavite sa čitanjem… “Vikend bioskop: Divlji zapad fantastike”
Danas ću da se pozabavim temom zahvatanja u opus nekog ko je iz sasvim druge priče…
Znate već za onu moju tezu, pominjao sam je desetinu puta, kako postoje pesme koje su autorsko delo jednog muzičara, ali nečija interpetacija učini da pesma postane njegova i tu više nema pomoći. Setićete se pesme “Hurt” od Nine Inch Nails u izvedbi Johnnyja Casha, za koju je autor Trent Reznor rekao da mu je draža u toj verziji nego u bilo kojoj drugoj. Podsetiću vas da i dalje tragam za dokazom navodne izjave Leonarda Cohena: priča veli da kad je čuo za verziju svoje pesme “Hallelujah” u izvedbi Jeffa Buckleyja, rekao je “ta pesma je bila moja, a sada je njegova”. I da ne nabrajam dalje: primera koliko hoćete.
Danas sam se zainteresovao kako to izgleda kad jedan vrhunski, decenijama afirmisani umetnik uzme pesmu od drugog vrhunskog umetnika – pri čemu je i sam stvaralac najvišeg nivoa, ali iz neke druge sfere. Šta biva tad?
Slušaj pažljivo.
Како рече Грба, проблем са ноћним фоткама је што “боја бежи на све стране”. У мом преводу, то значи да је ноћ постала шаренија од дана.
Кад сам био млади фотоаматер, то није био проблем – радили смо црно-бело, или слајдове. Код слајдова, тј. дијапозитива, боја се не подешава. Могао је да се купи филм за вештачко светло или онај за дневно, а могло је да се исправи филтерима – онај за вештачко би по дану вукао на плаво, стави се тај црвенкасти (нешто између рђе и црног вина) и то га као исправи, а изгуби се и пола бленде светла. За обратно је требало имати плави филтер, који нико у целом клубу није имао, само је један причао да га је видео. Боја је могла да се подешава код позитивско-негативског поступка, прескупог за нас аматере, мада смо једно време успевали и то да постигнемо.
“Вештачко светло” је значило жаруљу, тј сијалицу са ужареним влакном, која сија жуто-наранџасто. Постојале су и неонке, али оне су се рачунале у дневно светло, отприлике.
(велика слика је овде)
Међутим, нису. Тада су по дућанима свуда, по правилу, качили неонке, и муштерије и трговци су били подједнако навикли да предмете износе до врата да виде које су стварно боје на дневном светлу. Јер те неонке су биле некако плавозеленкасте, и боје под тим светлом нису биле исте као по дану. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све боје иња”
Devojčica je stavila novčić u šešir onog čike sa veeeelikom violinom, a onda se desilo nešto neočekivano. Veoma neočekivano.
Ostajem zapanjen lepotom ideje flashmob muzike. Ne znam šta bih dao da doživim lično tako nešto…
U Knez Mihailovoj u Beogradu bi verovatno pozvali interventnu jedinicu da reši problem.
I tako, kiša… Raspoloženje kao u sceni ulice u “Blade Runneru”…
Koliko puta sam zadremao u toku dana, ne bih znao precizno da kažem – zabrojao sam se. Od takvog raspoloženje nema vajde… Slikao sam menažeriju na stolu, čisto da ostane beleška, bez pretenciozne namere.
