Danas ću da se pozabavim temom zahvatanja u opus nekog ko je iz sasvim druge priče…
Znate već za onu moju tezu, pominjao sam je desetinu puta, kako postoje pesme koje su autorsko delo jednog muzičara, ali nečija interpetacija učini da pesma postane njegova i tu više nema pomoći. Setićete se pesme “Hurt” od Nine Inch Nails u izvedbi Johnnyja Casha, za koju je autor Trent Reznor rekao da mu je draža u toj verziji nego u bilo kojoj drugoj. Podsetiću vas da i dalje tragam za dokazom navodne izjave Leonarda Cohena: priča veli da kad je čuo za verziju svoje pesme “Hallelujah” u izvedbi Jeffa Buckleyja, rekao je “ta pesma je bila moja, a sada je njegova”. I da ne nabrajam dalje: primera koliko hoćete.
Danas sam se zainteresovao kako to izgleda kad jedan vrhunski, decenijama afirmisani umetnik uzme pesmu od drugog vrhunskog umetnika – pri čemu je i sam stvaralac najvišeg nivoa, ali iz neke druge sfere. Šta biva tad?
Slušaj pažljivo.
Pesma koju čujete u neverovatnoj izvedbi Davida Bowiea i njegovog fantastičnog pratećeg benda matično je objavljena na albumu Heathen (2002), gde čini jedan od vrhunaca. No, ona nije Bowievo autorsko delo, iako većina misli da jeste. Poslušajte original, pa mi recite šta mislite.
Upravo tako: ovo je pesma koja originalno potiče sa prvog solo albuma Neila Younga, objavljenog 1969. godine. U međuvremenu, nije to prvi put da se Bowie očešao o tu pesmu: postoji i verzija koju je njegov eksperimentalni sastav Tin Machine snimio 1991. godine i gde glavni vokalni deo peva gitarista Reeves Gabrels; pesma nije završila ni na jednom od dva albuma i za nju sam stoga saznao tek zahvaljujući tome što postoji youtube snimak.
Ali da se vratim polaznoj tezi: kako se to dešava da jedna vrhunski umetnik zahvati od drugog, a da pritom nema bogzna koliko paralele između njihovih opusa, pa čak ni između pravaca umetničkog delovanja? Ajde-de, za Bowiea nije to ništa novo, poznato je da je povremeno – retko, ali slatko – bio sklon da se okuša u interpretacijama tuđih pesama. Ne mislim pritom na album Pin Ups (1973), koji je u potpunosti sastavljen od obrada i kao takav spakovan u posebnu nišu Bowievog opusa. Setite se, recimo, večite pesme “Across the Universe” i čudesne “Wild is the Wind“, da i ne pominjem “Let’s Spend the Night Together“.
No, ovde govorimo o dva sveta. Dobro je poznat agresivni, gotovo nihilistički stav Neila Younga da budalaštinama ne treba dopuštati da prevladaju – to je manir koji Young nije menjao otkad se, kao mladunac doveden iz Kanade u Buffalo Springfield, prvi put oglasio svetu. Za to vreme, David Bowie je de facto aristokratija rock’n’rolla: njemu uspeva da održi umetnički nivo koji je nepredvidljiv, leden i opasan. To je muzika sveta u kome nema rasprave, nego se izrečeni stav podrazumeva kao nešto što je promišljeno od strane čoveka koji odavno nikome ništa ne mora da dokazuje. Najzad, ima toliko dokaza valjanosti tog pristupa da je to dovoljno za nečija tri bogata opusa.
Priznaću vam: nemam odgovor na retoričko pitanje “kako je moguće”, iako prepoznajem paradigmu obojice umetnika i sklon sam da izjavljujem kako solidno poznajem njihove opuse. Mogao bih da nabrajam stotinu stvari koje postoje, a nisu razlog paralele. Ali time ne bih došao do odgovora sistemom eliminacije, već bih samo zapetljao stvar, kao što upravo već zapetljavam.
I zato, zaustavljam se ovde, bez odgovora, usput citirajući Cigu iz onog vica: ne moram ja sve da znam. Ali moram sve da čujem, pa prokletsvo opstaje. Jer vremena je tako malo, a dobre muzike tako mnogo. A razmišljanje je napor i ponekad mi teško pada. To, pak, ne znači da ću odustati od potrage. Naprotiv.
Komentari su onemogućeni.