Vtoro dne obeležavanija roždestva tvojego

Kad bih znao da ću pasti, ja bih seo, kaže ona poslovica. Mada mi se u poslednje vreme čini da je bolje potrčati. Ko će znati…

Pre nekoliko dana, znajući da se bliži rođendan ovog bloga, dao sam sebi u zadatak da nađem i artikulišem jednu, najvažniju pouku koju je Suština pasijansa ostavila meni u poslednjih godinu dana… Jer, znate, nisam ja ovde da bih delio pouke, nego da bih ih razmenjivao sa vama. I pitao sam se da li je to nešto o snalaženju kad god me snađe želja da ne radim ama baš ništa. Ili je to neko saznanje o reakciji na sadržaje koje prikupljam ili stvaram, poput iznenađujućeg otkrića da ima onih koji pogrešno tumače neke moje poteze, jer teško čitaju između redova; ali tome sam kriv samo ja. Da li je Suština pasijansa postala mesto balansiranja između različitih karaktera? Jer definitivno smo različiti, svi odreda u ovom zamešateljstvu… Da, da: čujem onog koji iz prikrajka dobacuje “Ja nisam!“…

Rešenje sam dugo tražio, a našao ga sasvim slučajno, na drugom mestu i u drugom kontekstu, kada sam čuo poslovicu koja je ključ odgovora na moje pitanje. Najjača pouka koju je meni Suština pasijansa donela u poslednjih godinu dana glasi:

Svetu se ne može ugoditi i zato odricanje od ugađanja baš svakome predstavlja jedini ispravan potez.

Nije trebalo da proveravam mnogo kako bih utvrdio koliko je značajna ta pouka. Samo je trebalo da je izgovorim ili napišem da bih to shvatio. Primera koliko hoćete…

Ima već neko vreme, odlučio sam da napravim neke socijalne rezove, jer u poslednjih nekoliko meseci nisam osetio veće gađenje i, istovremeno, jači utisak nepotrebnog rasipanja svog vremena nego kad sam, nedavno, imao tu nesreću da provedem veče sa nekim bezvrednim ljudima. A zašto sam to činio, pitate? Da bih udovoljio jednoj bezvrednoj normi, eto zato. Pa sad vi meni recite: ko je ovde budala?

Sklanjam se od ljudi koji uzurpiraju moje vreme i živce i dajem ih onima koji to zaslužuju, a zbog dotičnih ne dobijaju dovoljno. Sklanjam se, ali držim tu menažeriju u pameti, jer pouka je bezvredna ako se ne koristi uvek. I zato pamtim ljude nesposobne da prepoznaju one vrednosti koje se razlikuju od njihovih sopstvenih ideja o vrednosti.

Pamtim čoveka koji sedi skrštenih ruku i čeka da svet prepozna njegovu spektakularnu veličinu, pa svu silnu dokolicu ispunjava zajebavanjem svakog oko sebe, a pogotovo ljude od ideje i akcije u njegovom fahu. Pamtim zamlatu koji pije rakiju po kućama i usput uručuje tovare aktuelnih filozofsko-metafizičkih paroksizama, voljno se nudeći da moj sopstveni dom pretvori u kafanu. Pamtim jednu pokvarenu, zlu i mentalno neuravnoteženu lujku čije ponašanje i izjave predstavljaju dovoljan dokaz da ovoj državi nije bitan karakter ličnosti osoba kojima se daje u poverenje da podučavaju decu jeziku, aritmetici i osnovnim pojmovima o ustrojstvu sveta. Pamtim ljude koji su toliko zabrazdili u politiku da svaki put, prilikom retkih susreta, krenu da se izvinjavaju što nisu učinili nešto što su obećali prošli put, iako to od njih niko nije ni tražio niti očekivao. Pamtim nesrećnike koji su sami sebi najveća kazna u prostakluku kojim, da bi nevolja bila stvarna, zadojavaju i svoju decu.

Pamtim sve jadnike koji su odavno izgubili kompas i sad sede ispred televizora u očekivanju da im neko sa ekrana poruči šta treba da rade. Pogotovo pamtim one koji su, kao i ja, odrasli u vreme kad su roditelji imali nalog da deci govore da treba samo da budu dobri đaci ili barem vredni radnici, a da će se drug Tito pobrinuti oko svega ostalog (pa i pobrinuo se).

Strašna je stvar kad izgubiš kompas, jer sledeća stvar koju ćeš izgubiti si ti sam… Zato smo na Suštini pasijansa odavno odlučili da sejemo kompase svuda okolo. Valjaće mnogima. Cena je za neke visoka: moraće sami da prepoznaju kompas, nakon što shvate da im je potreban. Šta da se radi: život je čudniji od sranja, a stvarnost je strašnija od horor-priča.

Misija Suštine pasijansa je da potakne na razmišljanje, a da pritom ne ugađa nikome, osim možda slučajno. Tako će i ostati dok god bude potrebno.

– * –

Ovaj prilog je objavljen 23. marta 2013. godine u 23:59. A tačno 731 dana ranije (ili 17.544 sata ranije; ili nešto preko milion minuta ranije; za sekunde ne pitajte), objavljen je prilog u kome je pisalo:

Hello, world!

Razvoj bloga je u toku. Tek se igram sa WordPressom. A kao da imam potrebe za žurbom…

Uglavnom, to je to: rođen je. Uskoro će i da prohoda. A možda i da poleti.

Između tog priloga i ovog, nalazi se još 3.023 priloga i nešto preko 3.700 komentara. Još uvek se nije desio dan bez priloga; a ako sve bude po planu u dogledno vreme, neće se ni desiti.

Dve godine… Aman bre, kad pre prođe! Ne znam šta treba da učinim da vreme počne da prolazi sporije. Da radim više? Da se dam u metafiziku pecanja? Da manje razmišljam?

Da radim više, to ne želim; prošao sam kroz takvo iskušenje i zaradio bolesno srce. Pecanje me ne interesuje; ima i drugih zanimacija koje manje smrde. A kako da razmišljam manje od ovog? Pa već sam poisključivao sve osigurače osim jednog koji rešava neka egzistencijalistička pitanja korpuskularne prirode.

Nema leka. I zbog toga nastavljamo istim tempom. Srećan vam drugi rođendan Suštine pasijansa, dragi moji!