Juče je u ovo doba bilo devet sati. Ukradoše nam jedan sat. Gurnuše nas u noć. Ponovo.
Ubija me ovo letnje računanje vremena. Bezvezno se i zove. Kao da se nešto tu računa. Ne računa se tu, brate, baš ništa. U anglosaksonaca postoji izraz daylight saving time, koji mnogo perfidnije pokušava da maskira ovu administrativnu odluku. Jer je očuvanje dnevnog svetla, po definiciji, nemoguće. Njega ima koliko ga ima: najviše 15 sati i 40 minuta, na dan početka leta, i najmanje 8 sati i 35 minuta, na dan početka zime. Dakle, ono što administrativno pomeranje vremena čini je montiranje trenutka izlaska i zalaska Sunca – daylight editing time.
Po astronomskom vremenu, Sunce najranije izlazi 16. juna, u 03:50, a zalazi u 19:27. Letnje računanje vremena čini da se ovim podacima doda (po) jedan sat, pa Sunce izlazi u 04:50, a zalazi u 20:27. Sa druge strane, Sunce najkasnije izlazi u 7:21, drugog januara, i zalazi u 16:02. Zimsko računanje vremena je jednako astronomskom vremenu, pa tu nikakvih pomeranja nema. Čemu bi, znajući ove ekstreme, moglo uopšte da služi administrativno poigravanje sa vremenom?
Meni izgleda da je efikasnije korišćenje energije jedini merljiv razlog za uvođenje letnjeg računanja vremena (što znači da su ostali razlozi nemerljivi, a time i subjektivni). Pitanje osvetljenja je nebitno, i to iz više razloga. Obična Edisonova sijalica za proizvodnju svetla troši 1-2 vata snage. Takozvane štedljive sijalice troše… isto. Dakle, svako osvetljavanje prostora je možda i najneefikasniji proces koji intenzivno koristimo (stepen iskorišćenja štedljive sijalice je reda veličine 5-10 procenata). Ostatak električne energije koju tokom vremena svaka sijalica preuzima se troši na grejanje. Nemoguće je naći vremenski period od osam sati tokom koga bi, kako god administrativno pomerili časovnike, mogli da isteramo osam radnih sati svakog dana tokom godine bez uključivanja sijalica. Zato se, tokom godine, efekti osvetljenja na uštedu energije uvek i neumitno potiru.
Takođe i pre svega, ideja da svi radimo na poljani je apsurdna – radna mesta za koja razmišljamo o osvetljenju su kancelarije, koje su postavljene u zgrade, koje su postavljene u gradove, koji su neminovno ušančeni. Pomenuti astronomski podaci o vremenima izlaska i zalaska Sunca su u gradovima zapravo potpuno besmisleni. Smisao uvođenja letnjeg računanja vremena, sa tačke gledišta uštede energije osvetljenja, stoga mora biti konkretno dokazan konkretnim merenjima na konkretno i minimalno godišnjem nivou.
Ista je priča i sa grejanjem. Ustati i leći sat vremena pre ili kasnije nikako ne može činiti ozbiljnu razliku u smislu temperature prostora koji treba grejati. Beogradski podaci, recimo, kazuju da je u preko 90% dana zime 2010-2011 temperatura stagnirala ili se menjala za jedan stepen celzijusa u vremenskom periodu od 20 do 22 časa. Može se meriti. I treba meriti. Ali ovaj kriterijum se prvo mora pokazati smislenim da bi se koristio i iznosio.
No, sa ili bez merenja, svejedno: logički je očigledno da niti grejanje niti osvetljenje (dakle, merljivi razlozi) niti jesu niti mogu biti suštinski razlozi za maltretiranje sa pomeranjem vremena – da tu nečega ima, već bi nas mediji zatrpavali dokazima, a političari slavodobitno i javno brojali ušteđene novce. Ne, letnje računanje vremena ostaje da bude pre svega upravljanje našim navikama. Praktično, od nas se, uvođenjem letnjeg računanja vremena, očekuje da ležemo i ustajemo logički kasnije. Nema drugog razloga za njegovo uvođenje. Wikipedia obaveštava da postoje određeni efekti u zoni potrošačkog društva – trgovačke radnje beleže veći promet kada se dan pomeri da ga ima više kada se ljudi vrate sa posla. Ali to ima smisla samo ako radimo od 9 do 17. Kada bih radio od 7 do 15 (li čak od 6 do 14!) imao bih sasvim dovoljno vremena za kupovinu i bez guranja svetla u
astronomsku noć. Svojevremeno sam i radio od 7 do 15, i javno izjavljujem da mi je taj ritam sjajno odgovarao, što je svakome jasno – kada se sa posla ode u 15, ima dovoljno dnevnog vremena (sunčanog ili oblačnog, sasvim svejedno) da čovek ponešto i uradi. Sadašnji ritam, od 8 do 16, čini da mi sistematski izmiče dan i malo-pomalo pomeram svoj život u noć, što mi se nikako ne dopada. Kada bih radio od 9 do 17, bilo bi još gore, odnosno totalno katastrofalno.
Nota bene: Naš omiljeni žuti pravougaonik nas u odličnom novinarskom tekstu obaveštava o istorijatu letnjeg računanja vremena. Ono o čemu žuti pravougaonik ne govori, jer mu nije u opisu posla, jeste činjenica da je kraj devetnaestog veka bio prilično histeričan istorijski period (i podosta sličan sadašnjici, ali to je neka druga tema), kada su ljudima padale na pamet svakakve blesave ideje: kačenje dece na akumulatore da bi osetile silu, ili odlična prodaja kondoma sa radijumom. Iz te perspektive gledano, letnje računanje vremena ostaje recidiv jednog šašavog vremena.
I sada bi ovaj tekst mogao da sklizne u teoriju zavere, a to ne želim. Nemamo mi problem sa zaverama. Mi, pre svega, imamo problem sa mutavim državnim aparatom, vekovima pažljivo filtriranim u smeru nerazmišljanja i poslušništva. Takva država, zamišljena uglavnom kao institut za majku i dete, živi u virtuelnom strahu od tajnih službi, vođenih megalomanskim histerijama jedinih institucionalnih konstanti naše istorije i naše stvarnosti – SANU i SPC (zanimljivo, jedini period u kome smo kao društvo istinski napredovali, kulturno, obrazovno, infrastrukturno, bio je tzv. „komunistički“ period tokom koga su obe ove institucije delovale isključivo u okviru sopstvenih definicija (sic!). I obratno, sunovratili smo se u nazad u ludilo čim su one počele da kipe kao mleko iz šerpe). Takva je država, večito, u slepačkoj potrazi za vođom, pa bio on knez, kralj, Tito, onajpodlipom, Zoran, Boris ili Coa.
Ne, ja želim da budem konstruktivan. Stoga:
Primetimo kako su vremena izlaska Sunca usklađena sa našim romantičnim zamišljanjem poljoprivrede. Seosko domaćinstvo će leti rano izaći da radi. Zimi će spavati duže, jer ionako nema posla. Postoje države koje su sebe gurnule u takozvano večito letnje vreme – premda je to relativna stvar, imajući u vidu i administrativnu zonsku podelu vremena na kugli Zemaljskoj. Rusija je to učinila. Sa druge strane, pritisci da se ista stvar učini u Velikoj Britaniji za sada su u ravnoteži sa otporom škotskih seljaka (e baš neću da kažem farmera!).
Mi nemamo drugi izbor nego da budemo poljoprivredna zemlja, iz više razloga od koji je osnovni činjenica da ima stvarnih osnova da to i budemo, za razliku od Mlađinih ugradnih snova o automobilskim gigantima i IT dolinama sreće. A poljoprivreda je temeljno vezana za jutro. Čuvajmo ga, treba nam.
Napomena: Svi astronomski podaci u ovom tekstu dati su za Kikindu, kao nulti meridijan Suštine Pasijansa.