Tipičan sindrom: joj, što nisam ovo; joj, što nisam ono… E, pa sad je kasno. Sačekaj sledeći ciklus.
Pre neko veče, zateknemo se kod poZZdravljača i Cicike u gostima. Računar u uglu uključen, svira Radio Paradise sa njega, a screensaver, ni manje ni više, nego rndaljka mojih fotografija iz projekta “jedna na dan“. Iskakale tako fotke i nove i stare, pa iskoči jedna staaaara. I kako sam je ugledao, tako sam sebi rekao “moraš ovo ponovo”.
I tako dođoh do pretposlednje fotografije u drugom ciklusu.
Priču o objektu ovog slikanja ćete naći u priči o toj prethodnoj fotografiji. Ovog puta trik: sećajući se problema sa pozadinskim svetlom proli put, ovog puta sam lako kontrolisao šta se zbiva: pozadinu čini baš ta stara fotografija na monitoru. 
Posle te postavke, bilo je lako kontrolisati ostale parametre fotografije, i u toku slikanja i kasnije, u postprodukciji. Beleške radi: alatke raspoložive u Lightroomu su bile dovoljne za sve obrade.
Presuda: mišn akomplišd. 
Da, znam da postoji feler u ophođenju prema ovoj fotki, jer fotografija je medij koji načelno predstavlja komunikaciju između autora i posmatrača, bez obzira na žanr, a ova fotka je za mene duboko lična. Međutim, ovde postoje i neki tehnički detalji koje sam morao da savladam da bih došao do ovog kadra. Osom te fotografije u pozadini, što je metod koji mi sad otvara vrata ka raznim temama, možda se zapitate kako sam postavio objekat. E, to je duga priča, ali suština beše u improvizaciji koja će se završiti sokoćalom za vešanje malih predmeta u proizvoljnom rasporedu. Ostaje samo još jedan detalj, a to je kontrolisani snop svetla. Baterijske lampe mi više nisu dovoljne, vreme je za neke malo ozbiljnije radove.
Ali, to je već predmet priče za treći ciklus.