Veća fotografija je ovde. Na fotku sam nabasao u svom fejZbuk fidu, gde sam se odvalio kad sam je video. Autor fotografije je moj stari drugar Miki Pećanac AKA Pura Moca, čovek koji je sve shvatio pre nego što je shvatio da je shvatio 
On ne samo da ume da čita između redova, nego ume i da piše između redova, sluša muziku između redova, a ovde postaje očigledno da između redova vozi i fotoaparat, što je odlika malog broja ljudi. I zato sam uputio Pura Moci poziv da šest dana gostuje fotkom u podne na Suštini pasijansa. Možda se i odazove (vidjet čemo, što bi rekli slijepci), bilo bi mi drago.
Овај бицикл је сам по себи читава књига. Пази корман старог кроја са кочницом на полугу, која је притискала комад гуме о предњи точак и тако кочила. Пази стари крој оквира, где је предњи точак подалеко за данашњу моду. Пази осовину педале без педале. Динамо код задњег точка, шмекерски, то је била реткост. Нема мењача, стари контраш. Пактрегер мало угнут, тај је носио нешто тешко бар једном, можда неку пунију снашу. Нема звонце него трубу, то сам некад и сам терао, у просветитељској фази. Ново мачије око у спицама задњег точка, да будемо виђени и та тране. Нема ланцобран, али има ново спортско седиште без опруга (ко је то измислио, седео на њему довека). И поврх свега, стари точкови од 28 цоли, а не ова данашња зајебанција од 26, не можеш ноге да испружиш ко човек.
Е, то су били бициклови. Од једног пијачног паркинга дала би се сложити читава библиотека.
Свака част мајстору што је сачувао овакав предговор за књигу.