Zona f/2.8 – mesto na kome počinja magija…
Poigravanje ograničenom dubinskom oštrinom je nešto čime ne prestajem da se fasciniram. Mogu slobodno da priznam da je mogućnost rada sa kratkom oštrinom jedan od važnih razloga što sam uopšte prešao na DSLR, a odbacio razmišljanje o kupovini nekog novijeg naprednog mališe posle Canona G6. Imam uslove za rad u toj zoni zahvaljujući Draguljčetu, objektivu Canon EF 50 mm f/1.4, koji samo što ne progovori. Ponekad, kad naletim na neku prikladnu teksturu, ne mogu da odolim:
Lišaji su se uhvatili na parapet ograde gradske bolnice. Prolazio sam i nisam mogao da odolim. Baš da ne bih preterao, spustio sam blendu na f/2.8, koja je bezbedna, jer Draguljče nije baš šampion oštrine na maksimalnom otvoru blende. Dakako, f/2.8 je dovoljno za magiju. Eh, da mi je zum sa barem f/2.8 na celom potezu…
Presuda: mišn akomplišd. 
Nemam šta veliko da pričam na tu temu. Kad eksperimentišeš, onda ne postoji loš rezultat. OK, možeš da promašiš ono što si tražio, ali dobićeš nešto drugo, a pouka uvek sledi bez obzira na ishod, što eksperiment čini valjanim.
Treba hodati ulicama.