Čas klasičnih formi pod krovom Kombank arene. Vid serviranja: žurka.
Posle sedam godina, ponovni susret sa jednim od najvažnijih nosilaca rhythm and blues zvuka. Pošto je đavolski teško suvislo pričati o nekom koncertu kad je čovek još uvek preplavljen emocijama, najbolje je da prepustimo reč vrednim piratima i lansiramo sliku i ton sa sinoćnjeg dešavanja. Ovo je jedna od najvažnijih numera u opusu Erica Burdona.
Na početku, da citiram SMS koji sam sinoć posle koncerta poslao svom drugu Caletu, čoveku koji je trebalo da bude sinoć na koncertu, ali iz objektivnih razloga nije:
Prošli put ti nisi dobio Tobacco Road, a večeras ja nisam dobio Sky Pilot. Ali nema veze: prangija je bila na visini.
I time sam manje-više sve rekao (pod onim “prošli put” sam mislio na Burdonov koncert u Domu sindikata avgusta 2006. godine).
Đavo da me nosi, poneo sam očekivanje na koncert; a to se ne radi; sto puta sam sebi rekao da se plejliste ostavljaju kod kuće, a na koncerte se ide čista srca. Ali ostade mi u glavi to zrno smetnje. Međutim, to se lako leči: kad skontaš šta su ljudi sinoć uradili… Bilo je to stotinjak minuta tokom kojih je saopštena osnovna lekcija iz odnosa prema muzici. Kad neko ima 72 godine, a onako se satire na sceni – pevanje nije lak posao – onda se takvo poštovanje najpre uzvraća poštovanjem.
Za razliku od sveopšteg mišljenja, “Tobacco Road” nije autorsko delo Erica Burdona u kooperaciji sa grupom War: tu pesmu je prvi snimio John D. Loudermik (poslušajte!). Međutim, verzija sa albuma Eric Burdon Declares “War” (1970) danas se smatra konačnom; to je jedna od najviše citiranih numera klasičnog r’n’b repertoara iz perioda vrhunca tog žanra, kad je bio najbliži soulu kao najvažnijem izvoru i funku kao najvažnijem derivatu. Uloga Erica Burdona u tom procesu evolucije je neverovatno velika, ali danas je prilično potcenjena. Zbog toga, pohoditi koncert tog čoveka se može smatrati svojevrsnim hodočašćem svakog ko u muzici traži ono što nova generacija blues i r’n’b muzičara više nema.
Komentari su onemogućeni.