I can’t seem to face up to the facts
I’m tense and nervous and I can’t relax
I can’t sleep ’cause my bed’s on fire
Don’t touch me, I’m a real live wire
Krajnje je vreme, štaviše vrlo prikladno, da iz naftalina izvučemo klasik.
S obzirom na to da nema više ko da poludi u ovoj zemlji, gde sedam stotina naučnika nemaju moć da budu glasniji od jednog Šumenka, gde niko ni zašta nije kriv osim raje koja trpi i plaća tuđe cehove, samo je pitanje kad će se pojaviti neki novi masovni ubica i kod nas, onako kako se to skoro svakog meseca desi u Americi (da, ima ih više nego što mediji prenose, jer ponešto ostane zataškano).
Kako bi se ono reklo, da su Byrne i kompanija napisali samo ovu jednu pesmu, njihova slava ne bi bila manja: jako je malo ovako snažnih iskaza u kompletnoj rock literaturi. Talking Heads i ostala deca kluba CBGB su imali sreću (ili peh?) da žive u vreme kad je previše socijalnih tema ostalo otvoreno. A “Psycho Killer“, iskaz o neurotičnom dobu u kome potragu za svojim mestom pod suncem tražite sa polazišta stranca u sopstvenom domu, jedan je od najjačih iskaza sedamdesetih.
Pamtim i jednu sliku iz Praga… Ali o tome ću drugom prilikom.
You start a conversation you can’t even finish it.
You’re talkin’ a lot, but you’re not sayin’ anything.
When I have nothing to say, my lips are sealed.
Say something once, why say it again?