Odavno nisam naleteo na tako jednoglasne hvalospeve anglosaksonskih muzičkih kritičara koji su bili očarani pojavom nove face o kojoj će pisati. Iako sam poprilično skeptičan u takvim prilikama jer se obično diže marketinška prašina bez prave sadržine i kvaliteta, ovoga puta me nisu prešli.
Ovaj mladac (rođen 1988. godine) me je prvo naterao da nekoliko puta pažljivo preslušam ceo album, da bih na kraju konstatovao da sam i ja iznenađen i očaran njegovom muzičkom lepotom.
Kada je James Blake zapevao, prva asocijacija mi je bila grupa Antony And the Johnsons, valjda zbog boje glasa i načina fraziranja. I dok Antony neguje kamerni pristup, Blakeova muzika je minimalistička, svedena do jednostavnosti. Albumu Overgrown (2013) je teško definisati mesto gde pripada. To je vrlo kreativan i vešt spoj izuzetne poetike pesama koje prizivaju kantautore iz sedamdesetih i prezentacije na moderan i kreativan način, kako su to nekada radili Tricky ili Bjork. Pomiriti poetično i avangardno (gost Brian Eno), belačko i crnačko (gost RZA), klavir, elektroniku, gudače, ritam mašine i razne zvučne efekte govori nam o velikom muzičkom talentu od koga u budućnosti možemo svašta da očekujemo. Samo ne dosadne i nezanimljive pesme.
Stara izreka o iveru i kladi se još jednom potvrdila. Otac Jamesa Blakea je cenjeni engleski gitarista James Litherland koji je, kao i njegov sin, sa 19 godina počeo muzičku karijeru u grupi Colosseum.
Pitam se samo ima li još koje dete za koje nismo saznali. 