Svuda pođi, al’ bolnici dođi

Nije li Lekić idealno prezime za lekara pedijatra?

– Za koga navijaš?

– Za Partizan!

– Ih, bre! Ne navijaš za Zvezdu?

– Ne. To samo moj deda navija za Zvezdu i za Mančester Junajted.

– A je l’ imaš devojku?

– Imam.

– Kako se zove?

– Devojčica D. Zar niste o njoj čitali na Suštini pasijansa?

– To je lepo. Ali nećeš moći da se viđaš s njom neko vreme. Ostaćeš ovde kod nas.

Tako smo ostali kod dr Lekića, odnosno u dečijoj bolnici “Olga Dedijer”, o kojoj smo već pisali. Ovoga puta su utisci malo(?) bolji.

Žena-Jelena spada u onaj mali broj nezaposlenih u Srbiji, pa s njom nisam morao da se koordinišem oko uklapanja godišnjeg odmora. Sa svima ostalima jesam. Tako mi i treba kad želim utegnut odmor – more-planina-selo, sa šifrovanom oznakom 10-10-7 za broj dana na navedenim lokacijama.

Izbirljivi bi rekli “Bečići!? Pa, tamo ni Adil ne bi otišao!” i/ili “Zlatibor? To ti je kô Knez-Mihajlova, a ne planina s čistim vazduhom!”, al’ tu ima (i) drugih faktora koji se moraju uzeti u obzir prilikom donošenja odluka.

No, selo je selo, trči-trči pa naiđeš na kuću, a između pašnjaci, oranice i poneki kolski drum. Struje redovno ima, al’ joj je napon nestabilan. Vode ima kad napon “preskoči” granicu od 180V. Ali ako budemo imali sreće, još će biti i zelenjaka.

Dogovor sa koleg(inic)ama oko termina, raspoloživi apartmane na moru i planini, “morska” i “planinska” obuća i odeća, ovo i ono… sve ide u roditeljski staž.

Problem su nastali oko stvari koje nikako nismo mogli da organizujemo, bez obzira na uložen trud i (vrlo verovatno preteranu) pažnju šta je (Aleksi) dozvoljeno (ništa), a šta nije (sve). Problemi su nastali na putu ka planini. Aleksa nikad nije imao problema sa vožnjom na dugim relacijama; kao beba je znao sve da ih prespava, a sad kao (skoro) šestogodišnjak usta ne zatvara tokom vožnje; da bismo izbegli beskrajna tumačenja zašto neki džedaji imaju zelene, a neki plave svetlosne mačeve, spremili smo CD sa omiljenim dečijim pesmama, ali i CD sa omiljenim ne-dečijim pesmama.

Dobro smo se držali preko crnogorskih u pokušaju da stignemo do srpske planine, pa je zadnje sedište auta saznalo za Aleksin doručak tek kad smo prošli Zlatarsko jezero.

Toplomer smo poneli iz Beograda (rekoh li da smo se dobro organizovali), pa smo tačnu vrednost već utvrđene visoke temperature saznali i pre nego što smo se ljudski smestili u apartman. Srećom, urbana planina ima ambulantu, al’ nesrećom nema pedijatriju; oj, Srbijo, turistička državo! No, Čajetina nije daleko, a radno vreme lokalnog pedijatra je od 7 do 20, bar tako piše na vratima.

I konačno pedijatar, odnosno pedijatrica pedijatrikinja pedijatrilja ženski pedijatar i konačno neko od “dečijih lekara” koji se obraća detetu, a ne roditeljima. I nalaz koji nam nije stran, jer uvećani krajnici nisu akutno stanje. Ospamoks, ali ne 2×5ml kao što smo dobijali od redovnog lekara, nego 3×3ml. I za dva dana će sve biti OK.

Bilo je i ranije, pa smo ubrzo proveravali koji je autić brži od ostalih i da li je sto za vazdušni hokej nagnut. Beli je brži od plavog, a zeleni još nije bio valjano ispitan, jer se temeratura iznenada vratila, iako smo bili “pod antibiotikom”. Isto tako je iznenada i spala na normalnu vrednost, pa smo zbunjeni nastavili “planinarenje” uz još jednu posetu ženskom pedijatru, koji je konstatovao bolje stanje krajnika i zbunjenost nepoznatim uzrokom novog porasta temperature.

“Planinarenje” nije dugo trajalo. Umesto da se redovno vratimo u Aleksin rodni grad samo da obnovimo garderobu, mi smo pohitali ka dečijoj bolnici. Koja beše dežura parnim, a koja neparnim danima? “Olga” dežura svakim danom; idemo tamo. Neki su tamo i ostali.

Eto, tako. Smeštaj je bolji, nego pre tri godine (o tome nisam pisao; bar ne još uvek), a i tati je ostao još neki dan godišnjeg odmora, pa ovaj put ne mora da izlazi s posla da bi doneo pristojan obrok.