Volim vizionare, bilo koja umetnost da je u pitanju. Imaju, bre, petlju da teraju svoje, ma koliko ih okolina razumevala ili ne. A ne kao većina od nas: pos’o – kuća, sa nešto malo razonode između. Što bi jedna moja prijateljica rekla: “Fuj! Kakav to je to život?” 🙂 Sa jedne strane, jeste ona u pravu, lako joj je da tako gleda, još uvek je sisanče na državnim jaslama pa je ništa ne žulja. A sa druge, nikada nije delila moju opčinjenost neobičnim ljudima u kojima sam pokušavao da prepoznam nešto što se, na prvi pogled, ne vidi. Mogla je neprestano da gleda reklame, da ih duhovito komentariše i da se dobro zabavi.
Eeee, da sam i ja takav, lakše bi mi bilo. Mene reklame samo nerviraju. Izgleda da se nisam rodio kao potrošač. 🙂
Kada bolje razmislim, ispada da ja ovde reklamiram muziku za koju mislim da je dobra i interesantna. Fuj! 🙂
