Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Кад се једном пређе оно “тако се то ради“, црв не да мира и прелазимо на “а шта ако пробам овако”. И ту почиње да се догађа.
Ћерка на студијама, узели јој некакав станчић, купатило клаустрофобично мало… што треба некако и приказати. Одвалим једну вертикалну серију и добијем… овај крш.
Хм… нисам баш задовољан. Фотокрп се баш није нешто показао, терао сам га преко 200 на сат и скрљала се, канда, сказаљка на брзиномеру. Да видимо да ли то може боље, шта каже Гугао…
Danima mi se mota po glavi, a ja nikako da se setim odakle je došla. Mislim, pesma, nema danas lascivnih priča. 🙂 Nisam, iz inata, hteo da uposlim Gugla, hteo sam da se sam setim. I tek tada nastaje problem. Ne zbog godina, već zbog velikog uzorka. Pa pretraživanje onoga u glavi sporo ide. 🙂
Vremenom se čovek navikne na sve to, pa samo pusti program u pozadini i radi druge stvari. Rezultat će, kad-tad, da se pojavi. Nevolja je što se, po pravilu, rezultat pojavi usred nekog drugog posla, pa nastane tarapana: započeti posao treba dovršiti, a misli traže da što pre budu zabeležene, da ne odvrludaju predaleko i zagube se.
Zato, bataljujem sve započeto, može neko vreme da pričeka.
Ove nedelje predstavljamo vam radove Andreja Fileva. Rođen je u Beogradu i bavi se socijal-dokumetarnom fotografijom od 2006. Istražuje neformalni izgled grada, gradskog života i njegovih stanovnika. Jedan od osnivača Belgrade Raw foto kolektiva.
Vikend je gotov, žurke (slave, rođendani, porodična okupljanja… nepotrebno precrtati) su za vama i počinje nova radna sedmica. Kako se izboriti s posledicama opuštanja tokom prethodna dva dana?