Кад први покушај успе, ко ће ме зауставити. Али, пут неизоставно води кроз досадни део: с(по)тицање рутине.
Зато данас следи гњаважа, обичне и надасве незанимљиве фотке. Биле су мени занимљиве док сам их радио, али ми се нешто не чини да ће бити занимљиво и вама. Да смандрљамо ово укратко (а и линкове на велику слику ћу трпати у најаве, да не развлачимо текст).
Први значајнији рад на ту тему ми је био, наравно, центар родног ми града, што је и први пут да сам урадио пуних 360 степени… тачније, око 370, није бег циција. Како смо се надали, добро смо се удали… мало ми је пао дурбин на пар места, фали нешто горњих делова на згради електрограђ(еви)нске школе и општине, ал’за први пун круг, пуна капа. Још и ухватио плави сат фоткалицом која иначе воли (да вуче на) плаву. Мора да сам изгледао мало шашаво, стојим на ћошку и вртим се пун круг, не скидајући ока са екранчета.
А онда сам се сетио да видик постаје усправан кад се легне и обратно… и оно чудо од дрвета испред куће није могло да избегне судбини. Напросто сам морао да забележим те огромне цветове – претходне године, кад смо се уселили, већ је била прецветала.
Код Фотокрпа уопште није неки проблем да се ради и вертикално, као и комбинација – покушавао сам да урадим и решето три попреко и два увис, али сам то све покушавао у соби, и онај проблем са геометријом је испао претежак за јадног крпеж мајстора. Ломио ми је стубове од полица, удвајао шарке на вратима, чуда правио и није се прославио.
