Željno sam očekivao poštara, a on nikako da dođe. Svaki čas trčkarao sam do prozora nadajući se da ću ga ugledati. Ili osluškivao zvuke sa stepenica – poznavao sam njegov korak. Bio je, po mom računu, taj dan.
Onda se oglasilo zvono. Otvorio sam vrata i ugledao njegovo lice zajapureno od napora. Mašio se za svoju veliku, crnu torbu, i nasmejan, rekao:
– Stigla neka preporuka. Nisu ploče.
Moj entuzijazam je momentalno splasnuo ali to nije bio razlog da ga ne pozovem da uđe na standardni tretman: slatko, kafa i rakijica. 🙂
Poštar Mile je bio jedan od onih neupadljivih ljudi pored kojih svakodnevno prolazite, a da ih ne primetite. Uglavnom gleda i ćuti. Jezik mu se razveže tek kada te upozna ili posle druge rakijice. Tog dana bio je nekako čudan, ćutljiv, više nego obično. Vidim da ga nešto muči. Zamolio je da mu naspem treću.
– Neka muka, a? – pokušavao sam da ga navedem na razgovor.
– Drugu Titu je loše, jako loše… – promrmljao je i zagledao se u čašicu.
Ispratio sam Mileta, u silasku mi je mahnuo i rekao:
– Vidimo se za koji dan, ne brini, doneću ti ih.
Ali to svakako ne znači da ću popustiti. Jer popuštanje je trenutni poraz. Samo mi treba čas da udahnem vazduha, da malo gledam svoja posla, da se odmorim od praznog hoda i da nađem zadovoljstvo u privremenom odricanju od informacija. U međuvremenu, paziću, jer što reče Toda, istorija upravo jede pasulj… To je dobro, jer to je čas da pomislimo na one koji su se zavukli u šupak istorije i čekaju da prođe opasnost…