Isplata, vol 2.0

Znao sam da ima neki catch.

Kada sam Grbi najavio da idem 5 dana po Istri mogao sam naslutiti da će odgovor biti u sledećem maniru: Pa dobro, nije bilo toliko neočekivano. Grbin Draguljče se već neko vreme nalazio kod mene u otkomandi, te je zahtev bio potpuno opravdan jer sam nameravao da ga ne odšrafljujem sa aparata (i zaista, moj Terminator je ostao u torbi sve vreme). Zapravo, cela poseta Istri je i isplanirana kao svojevrsni foto-safari. Sve je krenulo kao inicijativa mog druga Peđe: njegov poznanik Ivica iz Rijeke, takođe član fotografske “Grupe 32” ubedio ga je da overi lokalni karneval, a ovaj je odlučio da pozove mene i još jednog ortaka da mu se pridružimo. Rezultat: smrzavao sam se po veljačkoj februarskoj buri koja je maksimalnih 5 stupnjeva stepeni u plusu pretvarala u isto toliko u minusu, obijao noge po kamenjaru, a amortizere auta po zemljanim putevima… no, kao što rekoh u prvoj “Isplati”, srce mi je puno. Pošto je bio reč o momačkom provodu, priprema nije trajala dugo: popakovao sam nešto čistog donjeg veša i čarapa (sve sa rukavicama bez prstiju sa pokrivaljkom koje sam kupio dan ranije, najbolji prijatelj fotografa u hladnim danima) u ranac đuture s priborom za ličnu higijenu, pokupio ortake i udario po asfaltu.

Dan prvi: Opatija

Do Rijeke je celom trasom autoput, tako da se stiže za ne više od 6 sati. Otkotrljali smo se još malo do Opatije, popakovali smo se u smeštaj i otrčali na večeru sa Ivicom. Preskočiću opise ribljih specijaliteta, ali ću se zadržati na piću kojime su nas domaćini restorana častili na kraju (očekujte žestinu za vas i sladoled za dete u bilo kom ugostiteljskom objektu u Iskri kada po govoru provale da ste iz Srbije): biska. Reč je o rakijici koja se pravi od imele – parazit po prirodi, reč je o onoj biljčici koju ste sigurno više puta videli po holivudskim ostvarenjima kao izgovor za ljubljenje tokom Božića. Ne znam za te paganske običaje, ali da sam popio još koju časicu tog božanskog nektara, verovatno bih izljubio celu kafanu. Usledila je večernja šetnja po rivi i prvi ulovi s mog puta:

Ništa vanserijski, čisto zagrejavanje za akciju koja je kretala od sutra.

Dan drugi: Mošćenička draga

Malo ribarsko mesto zanimljivog imena nalazi se nekih 15 kilometara niz magistralu od Opatije. Šetali smo uz i niz obalu nekoliko sati, smrzli se pošteno, ali je vredelo ulova.

Ovde sam na jednom mestu odstupio od pravila da ću koristiti isključivo Draguljčeta, i to na drugoj slici u gornjem nizu koju sam nazvao “Gojkovica’s window abroad”. Naime, nije bilo šanse da se odmaknem dovoljno daleko (sem da iskopam rov ispred zgrade) kako bih uhvatio oba prozora u kadru, te mi je Borko (treći član našeg safarija), kanonžija takođe, pozajmio iz svog arsenala širokougaoni 16-35mm i time me rešio bede.

Dan treći: Hum i Motovun

Put nas je vodio duboko u unutrašnjojst Istre, daleko od slane vode. To uopšte nije bio problem, pošto su komšije Hrvati ukapirali da bez širokih puteva nema ni turizma, te su zveknuli autocestu sa šest traka posred poluostrva, sa koje se do okolnih mesta odvajaju pristojno široki i kvalitetno urađeni putevi (sa sve pešačkim stazama separatisanim od kolovoza visokim ivičnjacima). Hum nazivaju najmanjim gradom na svetu. Inicijalno, nije nam ni bio plan da ga obilazimo, ali su nas na to nagovorili nogometni huligani koje smo sreli prethodno veče. Naime, iako umorni od bazanja po Mošćeničkoj dragi, Peđa i ja smo bili još uvek u speedu (“Me gettin’ high off the sunshine”, što lepo otpevaše War) te smo odlučili da da veče provedemo špartajući po Rijeci, ostavljajući premorenog Borka da se odmara. Kod luke smo naleteli na grupicu navijača koji su, iako rođeni početkom devedesetih te su o mestu našeg porekla slušali uglavnom najgore, saznavši odakle dolazimo insistirali da sednemo s njima na stepenice i podelimo po koju čašicu “bambusa” (s tim da oni Koka Kolu mešaju s belim vinom, zanimljiv spoj). Čuvši da planiramo izlet do Motovuna naredni dan, saleteli su nas da obavezno obiđemo i Hum, koji je maltene usput.

Ne znam po kojem kriterijumu je Hum proglašen najmanjim gradom na svetu (ima mnogo manjih naseobina, ali je valjda potrebna odgovarajuća infrastruktura), no mestašce je svakako predivno. Građevine su pretežno srednjovekovne, s očuvanim gradskim bedemima i dve crkve. Po planu, put nas je dalje naveo do Motovuna. Izgrađen još od strane Kelta pri njihovom prodoru na Balkan u 4. veku pne, i on se danas odlikuje pretežno srednjovekovnom arhitekturom. Poznat je po svom filmskom festivalu i po tome što je (čitaoci sa starijim ulaznicama će se setiti) Vladimir Nazor smestio radnju svog romana “Veli Jože” baš u ovom mestu.

To je bilo dosta za jedan dan, te smo se uputili natrag u bazu, uspevši da usput okinem i jednu zanimljivu noćnu panoramu Buzeta pod nazivom “Buzet after sunzet“.

Dan četvrti: riječki karneval i Poreč

Nedelju smo odavno rezervisali za karneval u Rijeci. Imali smo blagu predstavu da će to biti dobra zabava, ali se ispostavilo da smo bili potpuno nespremni za količinu pozitivnog ludila koje nas je dočekalo. Preko 100 karnevalskih grupa sastavljenih od ukupno 8.300 učesnika defilovalo je ulicama grada – kauboji & “starosedelački Amerikanci”, ronioci, disko kraljice, nindže, pagani… bilo je čak i naših predstavnika, u vidu grupe iz Leskovca od desetak curica ispod klasičnih venecijanskih maski. Godišta su više nego raznovrsna: od beba (ortak iz Zagreba prerušio je celu familiju u “Power Rangerse“, čak i svog sina starog par meseci) do štićenika gerijatrijskog doma koje su kotrljali u kolicima.

Onako nešto stvarno treba videti, te toplo preporučujem da navratite neku od sledećih godina. Koga interesuje još, galeriju izabranih slika s tog happeninga turio sam na Minus. Negde oko dva popodne, kada smo ispratili glavna događanja, zaputili smo se prema Poreču, gde smo stigli nekih sat i po kasnije, taman za zlatni sat. Već sa parkinga uočio sam dva debelguza galeba na terasi jedne zgrade… no, nije bilo šanse da im priđem na bliže od 50 metara, što je bilo previše za Draguljčeta čak i sa megapikselažom mog Canona. Borko je primetio moj očaj i nonšalantno mi doturio svoj objektiv 70-200mm sa 2x telekonverterom da ga našrafim kod sebe. Aferim!

Vratio sam Draguljčeta i na trasi uz obalu uspeo da uhvatim još nekoliko zanimljivih prizora. Utom je zašlo sunce, te smo se pokupili i krenuli put Rovinja.

Dan peti: Rovinj

U ovaj predivni grad stigli smo, zapravo, još četvrtog dana, no dok smo se smestili i uputili trbuhom za ribom (kruh je tu bio bespotreban) već su se približili sitni sati te su donje slike nastale u ponedeljak. Naime, neke inicijative u našoj maloj zajednici da se vrnemo na konak i otpočinemo presekao je Peđa, kao vođa puta, izjavivši kako je zdravo da makar pola sata prošetamo posle dobrog obroka (što se neočekivano i ničim izazvano pretvorilo u dvosatnu foto-sesiju po ulicama starog grada).

Dobro je da smo to učinili jer sam vrlo zadovoljan rezultatom škljocanja po praznim uličicama, što je iznedrilo nekoliko meni dragih crno/belih fotki. Drugi razlog je taj što je sabajle krenula uporna kišurda, primoravši nas da jutarnju sesiju prekinemo već posle pola sata te da se uputimo ka rodnoj nam grudi…

– * –

Zaključak? Bez mnogo mudrovanja: vratiću se još mnogo puta. P.S. Sve što je valjalo s tog puta nalazi se na mojoj zvaničnoj Panoramio galeriji. Tamo ima mnogo više od ovih dvadesetak izabranih fotki, pa koga interesuje nek’ izvoli – Istra počinje već od prve strane.