Treba imat’ dušu!
Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson lagano otvori oči i ugleda ništa. Onda još jednom otvori oči i shvati da je to nemoguće – već su bile otvorene.
“Ništa ne vidim!”, pomisli Jen. “Jebote, pa ja ništa ne vidim!? Oslepeo sam!!”. U Jenu je količina pankie polako rasla.
– Ko je ugasio sveću? – čuo je neki glas.
– Nisam namerno! – čuo se neki glas.
– Upalite je ponovo! – čuo se neki glas.
Napad panike je jenjavao.
– Sveću ne možeš upaliti. Nije to ni sijalica, ni mobilni, a ni motorna testera! – čuo se neki glas.
– Dobro, de! Zapalite sveću! – čuo se neki glas i nastavio. – Je l’ i to pogrešno? Možda je trebalo da kažem “Upalite fitilj od sveće”, odnosno “Upalite fitilj sveće”?
– Jeste li sigurni da ovaj sto nema metalne eksere? – čuo se neki glas kako skretanjem teme pokušava da smiri ton bespotrebne rasprave.
Začulo se jedno škljoc, koje je Jenu ličilo na škljocanje foto-aparata. “Čudno.”, pomisli Jen. “Nije bilo blica.”
– Naravno. Pa ceo je od plastike. Uneo sam ga iz garaže. Ionako nema jednu nogu, pa ga ni zašta ne koristimo. – čuo se neki glas.
– Evo je sveća! – čuo se neki glas.
Ubrzo je sveća bila upaljena… hm… zapaljena… Sveća je gorila gorela. Jen je zatreptao i pokušao smireno da sagleda situaciju. Glasovi mu nisu delovali strano, ali je zbog nedovoljno svetla teško razaznavao lica.
Svi su sedeli oko plastičnog baštenskog stola, koji je nekada imao sve četiri noge. Na sred stola se nalazila sveća. Ostatak stola bio je prazan. U stvari i nije; odmah pored sveće nalazio se upaljač.
“Šta radi, bre, ovaj? Ko je to? Liči mi na Jina. Drži neku knjigu. Nije valjda da pokušava da čita knjigu u ovom mraku? Šta mu ovaj… Pa to je Jan! Šta mu Jan pokazuje u knjizi? Kakva je to knjiga? Šta piše? ‘Jedanaest radova i… nešto’, ne vidim dobro.”
Jen se zamišljeno počeša po glavi i nastavi dalje.
“Da, ono tamo je definitivno Zen. S kim se to domunđava? Da to nije onaj Huan o kojem je Jon tolike hvalispeve smislio? A eno ga i Jon. Vidim da Junu objašnjava zašto je fotografisao bez blica. Nego, bre…”, zagleda se Jen u plamen sveće i posle dve-tri sekunde reče:
– Otkud ja ovde?