Once I thought I saw you
in a crowded hazy bar,
Dancing on the light
from star to star.
Bili smo darkeri, nikako goth.
The Mission su nastali u leto 1985. godine kada su Wayne Hussey i Craig Adams, gitarista i basista grupe The Sisters of Mercy napustili ovaj bend zbog neslaganja s frontmenom Andrewom Eldritchom. Prvobitno su nastupali pod imenom “The Sisterhood”, ali su ubrzo promenili ime pošto je Eldritch uspeo da pribavi prava na njega.
Bio je početak septembra 1990. godine i ja sam na sve načine pokušavao da odložim odlazak u vojsku. Nisam imao predstavu kakve su gluposti bile pred nama u narednim mesecima, jedino što sam znao je da Mission dolazi krajem oktobra da svira u “Hali Sportova”. Kada sam to konačno i uspeo, pronele su se glasine da se koncert otkazuje. Bio sam očajan, čemu nimalo nije pomogla činjenica da mi je, i pored toga što mi je potvrđeno odlaganje zbog faksa, jednoga dana stigao poziv da se u roku od 48 sati javim u jedinicu (neki general je znao šta se valja iza horizonta, pa je napravio rokadu svog dragog sina mojom malenkošću).
U medijskoj blokadi (obavezni “Dnevnik 2” RTB-a nije pružao informacije koje su mi značile) nisam ni znao da li će koncert biti održan. A onda mi je jednog dana stigla kaseta – ortak je poneo vokmen na koncert i snimio ga celog. Mesec dana kasnije i “Sistersi” su održali koncert, ali sam 22 godine kasnije uspeo to da nadoknadim – bolje da i nisam išao na tu playback feštu, ali o tome možda nekom drugom prilikom.
Inače, današnju pesmu u originalu izvodi Neil Young, što sam saznao tek mnogo godina kasnije pojavom Interneta. Kao što to najčešće biva, više nam se sviđaju one verzije koje smo prve čuli i zavoleli…
O’ contre, my friend, o’ contre – rek’o bi Del Boy, jer do ovog momenta nisam znao da postoji ova verzija. 😳
Dakle, prva je prva, pa koja kome naišla.
Želiš reć’ da kanda imaš dopadanje? 🙂
Da, pesma je skroz OK, naizgled čak dosta tvrđa izvedba od originala. ALI…
Imao sam 11 godina kad je album izašao, a čuo sam ga na preporuku nekih dragih mi ljudi, sa zakašnjenjem normalnim za kraj sedamdesetih. Jasno k’o dan, kada 3,5 decenije navikavaš uši na original, onda taj karakteristični piskavi glas nedostaje, a o blesavo-škripućem gitarskom solu da ne govorim.
Ne bih ovo radio, nego je ZZ pomenuo blesavo-škripući gitarski solo i… i tako… Vežite se, polećemo.