Nemoj da nosiš bes u sebi…

…a pogotovo nemoj da budeš mizantrop – veli jedan mudar savet. Stoga je nejasno čemu ovakav ton u jednom sasvim običnom prilogu u muzici za popodne, pa još nedeljom.

Mada je to glupo reći na ovaj način, ja bolji ne znam: nemam ništa protiv grupe Oasis. Sakupio se bend oko jednog brata, došao drugi i naučio ih pameti, krenuli da pršte dobri pesmičuljci, podigla se velika prašina na radiju, odmah potom i na MTV-u, usledila je velika lova, udarila slava u glavu, držalo dok je držalo, popustili dihtuzi, popustili pomoćni zupčanici zbog lošeg podmazivanja, popustila koncentracija, pukao balon sve sa pratećim PR tehnikama dostojnim rekonstrukcije neke vlade, te sad imamo par ljudi oko scene, a ponekad i na sceni, gde upražnjavaju svoje boračke peMzije i jebu ale ne shvatajući da je njihov momentum potrošen. Jak scenario. Toliko jak da ga je upražnjavao svaki drugi uspešan bend pod kapom nebeskom.

Sačekaj samo malo, da pustim muziku, pa ćemo da nastavimo dalje.

E, tako.

U mom stažu aktivnog slušaoca i iskrenog poštovaoca muzike dugom negde oko 38 godina, takođe i iz ugla nekog ko misli da je uspeo da razume poneke odnose u rock’n’rollu, pa makar stigao dotle da prepozna da to nije muzički pravac, sklon sam da dam sebi za pravo i poneko mišljenje koje je zasnovano na tom iskustvu, razumevanju i naknadnom razmišljanju koje proističe iz tih pozicija. Zbog raznih prizmi, filtera i postprocesnih radnji koje usput ugrađujem kao sredstva ličnog ukusa i poimanja stvarnosti, nije retko da se to mišljenje razlikuje od mišljenja većine. No, statistika proistekla iz mišljenja krda je prestala da bude važna u tom mom poimanju sveta još onih davnih godina kad sam bio svedok razlike između govora i dela iza zavese. Najzad, znate i sami, mišljenje je kao guzica: nema veze ako je moja velika, a svakako smrdi samo tuđa. I tom pogledu nema leka, šta god mi pokušavali.

E, pa zato ću reći onako kako jeste: nisam ljubitelj grupe Oasis, iako sam pažljivo preslušao čitav opus grupe i znam im mesto u konstelaciji popularne muzike. To je, prosto, tako: ne postoji argument u racionalnoj ravni kojim biste mogli da utičete da ja to mišljenje promenim, jer moji sopstveni argumenti nisu racionalni.

Nalazim da je u redu Noela Gallaghera nazvati odličnim songmakerom, jer on to jeste. Ali ne nalazim da je bilo šta u njegovom opusu zaista rečeno prvi put, jer nije. Njegova veština očijukanja na granici između žanrova je velika, čak majstorska, a autorski pečat je nesporan i to je formula koja je za grupom Oasis postala viralna. Međutim, uspeh je često stvar koja je kanalisana manjim uspehom ili neuspehom mnogih drugih i meni se čini da je Oasis imao štogod dobre sreće na tom planu.

Pogotovo hoću da poludim od napada koprivnjače kada čujem bilo koga da poredi Oasis sa Bitlsima. Lako bi moglo biti da se u neprekidnom ponavljanju te teze, još onomad kad se pojavio njihov prvi album Definitely Maybe (1994), nalazi i koren mog poricanja apsolutne važnosti ove grupe, jer ja sam veoma osetljiv na idiotska poređenja. Meni je zaista žao što ne priznajem to poređenje i još mi je žalije što na kraju grupa Oasis ispada kriva za tuđe idiotluke. Međutim… Braca Noel je jedva izdržao dvanaest godina uspešnog pisanja muzike pre nego što se pretvorio u totalnog mizantropa, dok Macca uspešno štancuje dobru muziku već pedeset godina i ne liči da ima nameru da se zaustavi. Iza ovoga, svako poređenje prestaje da bude bitno (a kao da je ikad bilo bitno).

Zašto je bilo potrebno tako vređati ljude koji su isključivo sopstvenim snagama rešili komplikovanu formulu uspešnog nastupa na tržištu, nikad neću razumeti. A preko svega, pa i preko mog perverznog negiranja posebne važnosti uspeha grupe iz Mančestera, ona je očigledno uspela najpre kvalitetom svog rada i pametnim delovanjem – rečju, fokusom na uspeh, koji se desio i opstao čak i pored dugogodišnjeg majmunisanja brace Liama.

Može biti da je presudno važna bila senka plagijarizma za koji je Gallagher nekoliko puta bio žigosan. Ja, pak, verujem da nema mesta takvim napadima: žanr je tokom višedecenijske eksploatacije došao do kraja i bilo je potrebno da se pojavi neko kao recimo Thom Yorke, e da malo osveži prostor. Na provokaciju zbog očigledne reference naslova na pesmu Davida Bowiea “Look Back in Anger“, koja ipak zvuči drugačije,  sam Gallagher je rekao: “Mene ova pesma zapravo podseća na to kako bi zvučala pesma “All the Young Dudes” da su je pevali The Beatles.” Ova replika je toliko efektna da bi svaki pametan novinar posle nje trebalo da se poklopi ušima i začepi labrnju.

U redu je voleti Oasis, jer to jeste velika i važna grupa koja je ostavila dubok trag i ostvarila uticaj na scenu koja je polovinom devedesetih, zahvaljujući politici efemernosti koju je MTV utemeljio kao kanon, umalo dotakla potpuno dno. Ako spadate među ljubitelje, nikad neću osporiti tu vašu sklonost niti ću osporiti bilo kakvo plemenito osećanje koje gajite prema grupi. Najzad, Noel Gallagher nije prodao veru za večeru kao što je to uradio onaj mamlaz iz nekada važne i ponosne irske grupe. Noel je dovoljno pametan da učini tanane izmene u svojoj muzici tako da svaki sledeći album postane još oštriji. Drugi album grupe, (What’s the Story) Morning Glory? (1995), sa kojeg je i pesmičuljak koji danas slušamo, smatram najboljim radom grupe i, pogotovo, samog Noela Gallaghera.