Priznajem, bio sam lenj celog dana. Osladio mi se dan nerada posle protekle nedelje. Ali, na kraju je izašlo baš kako valja.
Na pijaci – oštro svetlo, gužva i stihija, opet nije bilo vajde od nošenja fotoaparata jer sam, kao i inače, nosio korpu i torbu dok je Jasna birala bakaluk. Moraću jednom da uranim namenski na pijacu, e baš da bih fotografisao.
Dan – sparina, te hoće kiša, te neće kiša, kretali smo se kao morloci po kući trudeći se da napravimo što manje pokreta. Uglavnom sam čitao sve i svašta tokom celog dana – i to mi je prijalo. Tek kasnije sam se setio da je vreme za fotku dana. Ne brinem se previše, jer imam dve-tri džoker-teme koje bih mogao da izvučem po potrebi. Sad mi je došlo da uslikam jagode. Nisu to prve jagode koje smo ove godine kupili, ali prve su koje sam hteo da jedem, jer su prve koje imaju onaj dobro poznati, dekadentni ukus – jagoda. Pokušao sam da napravim fotografiju koja miriše na jagode. Ne znam kako bi se to radilo, ali ovo je najbliže toj ideji što sam večeras uspeo da izvedem:
Lako je tako, reći ćete vi, crvene jagode na belom tanjiru. Lako je, odgovaram ja: tako se to i radi. I to sa malog tronošca na stolu, u makro režimu, bez blica, ali uz malu pomoć baterijske lampe koja je glumila spoljni reflektor, pored dva redovna izvora svetla u trpezariji. Mišn akomplišd.