Richard Thompson – Mock Tudor (1999)
Kako se postaviti prema čoveku koji je bez mrlje u dugoj i plodnoj karijeri? Kako tek razumeti sve što taj čovek zna i ume? Zaboga, pa on je čak bukvalno shvatio poziv da napravi retrospektivu hiljadu godina popularne muzike! A sa gitarom u rukama izgleda i zvuči kao da su ga đavoli spopali! Preko svega, proglašen je i vitezom umetnosti; moj jedini komentar beše “zašto tek sad”.
Bajro je umiljat. On ide po kućama i širi svoju ideologiju koja oduševljava druge ljude. Bar on tako misli kad dođe, pa ne zna da ode. Ne razume da je ljudima neprijatno da ga gađaju u glavu tvrdim predmetima, jer se plaše mogućih posledica ako bi ga oštetili.
Bajro je vešt u ophođenju. Njegovi stavovi bi bili po volji većini majki potencijalnih udavača. Problem je samo u tome što on ne voli da radi jer je odrastao prezaštićen u svetu u kome je bilo dovoljno biti dobar đak i dobar pionir, pa će sve biti u redu. Kad je propala ta priča, niko ga nije obavestio o tome. Posle se bavio umetnošću nepoznatog vida, oblika i rezultata, dok je njegov mecena pazio na čistoću staklenog zvona pod kojim je živeo.
Bajro je postmoderni evangelista. Nikad nije razvio sposobnost da sluša zato što mu to nije potrebno, jer on nikada ne ćuti. On zna da ravnoteža duha može da se postigne prostim aritmetičkim modelima širenja dnevne doze pameti. Uspeva u tome zahvaljujući nesvakidašnjem trudu da poveže stvari koje nikad nisu imale veze jedne sa drugima, poput Džerija Garsije, gibanice s makom i plavetnila Bajkalskog jezera.
Bajro je hedonista. Njegova ljubav prema alkoholu se pruža do poslednje kapi tuđeg pića ili pića na račun drugih. Diskretno će upozoriti domaćina da mu je čaša prazna i neće se naljutiti zbog toga, nego će čak i ponoviti upozorenje ako zatreba, smešeći se pritom. Njegove veštine su takve da ume da naručuje jela i pića po kućama baš kao da je u kafani. Kad je u kafani, ponaša se recipročno – kao da je u kući onog ko plaća ceh i veselo poziva treća lica na piće.
Bajro zna šta ko voli. Angažuje druge da ga snabdeju resursima koje će odneti trećima. Pritom perfektno drži u glavi kompletnu strukturu svih veza ne hajući za reciprocitet, jer on je nesebična osoba. Kako god okreneš, ispada da on najviše uživa u uslugama koje čini drugima. Najveće životne domete je postigao na polju izazivanja spontane griže savesti kod drugih, što mu je osnovni metod da vam oprosti kad god vam nešto skrivi. Tada vadi kečeve iz rukava i daje ih vama na polzu. Vratićete mu u naturi.
Bajro je nekoliko puta navukao na tanak led čak i mene. Recimo, kad je negde našao i doneo meni na slušanje, a sebi na kopiranje, originalni CD sa muzikom Richarda Thompsona. Istina, to sam okajao u šesnaestostrukom gambitu navale razne druge muzike koju nikad neću slušati, ali sve mu je bilo oprošteno. Računajući i onaj dan kad je moju kuću počeo da tretira kao kafanu, pa dobio rampu na neodređeno. Dakako, oprost ne podrazumeva amnestiju, mada mu je trebalo neko duže vreme da to shvati.
Što reče onaj kaskader: I may be crazy, but I’m not stupid.
Or maybe I am.
– * –
Da parafraziram Erica Claptona, koji je jednom prigodom pokušao da kaže šta misli o sviranju Jeffa Becka: postoje gitaristi čije sviranje se opire opisivanju. Kada prvi put slušate Richarda Thompsona, verovatno ćete najpre pomisliti da postoje dvojica gitarista na snimku. Neću da krijem: to se i meni desilo prvi put. A onda šok kad sam shvatio šta se dešava… (Istina, ima raznih zapisa gde uz Thompsona nastupa još jedna gitara, ali to su izuzeci): tek na jednom video snimku sam shvatio da on, zapravo, drži trzalicu kažiprstom i palcem, a ostala tri prsta takođe koristi za trzanje. A šta Thompson radi levom rukom, ne umem da objasnim ni pored dugogodišnjeg sopstvenog staža u sviranju gitare.
Ozbiljni deo karijere Richarda Thompsona započinje još kad je kao sedamnaestogodišnjak stupio u Fairport Convention. Ostaje sa njima dok je to imalo smisla, a solo karijeru započinje 1972. godine, najpre sa suprugom Lindom, a kasnije u raznim kombinacijama saradnje i samostalnog rada. Primajući na sebe sufi filozofiju i opredeljujući se za dobrovoljno izgnanstvo iz rodne Engleske u Los Anđeles (tvrdeći pritom da on, zapravo, živi u najengleskijem gradu na svetu), Thompson prenosi dobar deo svog životnog iskustva u muziku koju je stvarao tokom duge karijere – i stvara je još uvek.
Sufi filozofija je izvesno opredelila način sviranja ovog majstora. Dok su drugi gitaristi jurili svoje demone ili bežali od njih, Thompson je analizirao instrument, otkrivao prikladne načine štimovanja gitare (redovno ih koristi pet!) i razvijao svoju tehniku premašivši granice uporedivosti sa drugima. Ostajući poseban u svojoj umetnosti na način kako je to uspelo možda još samo Jimiju Hendrixu i Jeffu Becku, Richard Thompson pride nikad nije zaboravio da stvara muziku. Uzimajući ono najbolje iz svakog podžanra u kome je obitavao, stvorio je amalgam iz kojeg su izašli mnogi sjajni albumi. Čak i njegova slaba dela, kojih u obimnom opusu od četrdesetak autorskih solo albuma ima možda tri ili četiri, vredna su barem jednog preslušavanja.
Mora se reći i to da je Richard Thompson često bivao žrtvom sopstvenih frustracija. Iz njih je uvek izlazio jači i kreativno bolji. Album Mock Tudor je jedno od takvih katarzičnih izdanja: teško je zamisliti toliku količinu svega na albumu, ali kad čujete sve to, nemate kud.
Najbolja stvar koju izvrsni stvaraoci mogu da izazovu u meni jeste zbunjenost, jer to osećanje me nepogrešivo motiviše da tražim dalje. Mene zbunjuju već i sam naslov albuma i njegov omot: pojam mock tudor je u prvi mah neprevodiv, a može se razumeti u nekoliko ravni. Najčešće značenje koje se danas koristi jeste život u ikonografiji visoke srednje klase: deca u elitnoj školi, ženica se brine o prostranoj kući, a jedino što domaćin treba da učini osim da radi dan i noć jeste da prošeta psa svake večeri i ošiša travu pred kućom svake subote i živicu jednom mesečno. U jesen je malo nezgodno zbog lišća u olucima, a zimi zbog snega na prilazu duploj garaži, ali i to se nekako reši mašinama kupljenim preko kataloga.
Album Mock Tudor je sve, samo nije to.
– * –
Zavrtelo mi se u glavi već na početku. Cooksferry Queen je moguće opisati, otprilike, ovako: uzmeš rockabilly sastav, sastaviš cajun temu koju sviraš kao da te probija čikaški vetar jer nisi dovoljno groovy da te puste da sviraš u baru, a onda tom zvučnom slikom prepričaš sliku iz viktorijanskog Londona u autobiografskom tonu. Ako ćemo pravo, to analiziranje i nije toliko bitno, mada je sastav očigledan. Naime, ovo nije fasciniranje na prvu loptu: ovo je zbunjivanje neodlučnih. A tamo negde u prikrajku, ko ume da sluša, čuće kako se gitara najbolje naglašava – tako što na nekoliko taktova prestaneš da je sviraš.
Nema ko da poludi, nego čovek na drugoj numeri lepo najavi da očekuješ neočekivano. Sibella je numera koja pleni čudnom melodijom i tempom, još čudnijim aranžmanom i tekstom koji perverzno asocira na strah od stvarnosti.
Life is just as deadly as it looks
But fiction is more forgiving.
A sledeća, Batsheeba Smiles, sasvim sigurno ne priča o majci kralja Solomona. Ostaće mi nejasno da li ovaj komad otkriva strah od žena ili predstavlja mamac. Ko uzme, kajaće se; ko ne uzme, kajaće se. U tom svetlu, sledeća numera Two-Faced Love, koja nije bogzna koliko ni originalna ni zanimljiva, dođe kao tampon-zona ili poslednje odmorište pred veliki uspon. Sledi jedan od dva vrha na albumu. Uzgred: kad svirka dođe do sredine klipa, oprostićete mi što je loš zvuk…
Hard on Me je jedno od onih prangijaških ludila koja biste drage slušali svaki dan. Možda bi trebalo tom izjavom odmah i završiti opis, ali nije to tako lako. U muzičkom smislu, Richard Thompson ima malo ovakvih pesama. Prostačko objašnjenje postojanja ove numere jeste da je Thompsonu trebala neka nova numera za prangijaške egzibicije na koncertima. Izvesno, te egzibicije ne izostaju, ama bilo ove numere na repertoaru ili ne. Zbog toga, pravo objašnjenje je složenije i krije se delom u tekstu, a delom u podnaslovu poglavlja: Hard on Me je svojevrsno priznanje da osrednjost ubija prave ljude.
Ah, da.
Mock Tudor je podeljen u tri poglavlja: Hard on Me završava prvi deo sa pet numera, pod naslovom Metroland. Drugi deo se zove Heroes in the Suburbs (četiri pesme), a treća i poslednja celina sadrži tri čudne numere ispod naslova Street Cries And Stage Whispers. Ah, dođavola: zaboravio sam na tu pojedinost. Premotavam album ponovo. Ispočetka. I sad pazim na naslove.
Sad samo ostaje da utvrdimo da li su pravi heroji predgrađa baš oni koji su spremni da se prepuste osrednjosti i da trpe sami sebe dok im ne dođe dan. Da li je to herojstvo? Tu tezu istražuje Crawl Back (under my stone), pesmičuljak u pop maniru koji je prototip zanatski dobro urađenog posla. Zato sledeća numera, Uninhabited Man, služi da ono što vam je bilo jasno kad ste se udubili u muziku i tekst – više ne bude jasno. Niko ne bi voleo da bude u koži protagoniste ove pesme; to je onaj na koga su navalili na kraju prvog poglavlja i ubili svetlo u njemu. Muzički motiv koji pluta nad idejom o čoveku kao praznoj ljušturi je delo velemajstora.
Možda nema odgovarajućeg majstorstva u sledeće dve numere, ali tu se konačno završava metamorfoza. Možda to nije bio Gregor Samsa i možda buba nije baš tako odvratna, ali se svodi na isto: junak priče se neće izvući.
Finale albuma može da prevari neodlučne. Štaviše, oni koji od muzike Richarda Thompsona očekuju da ih fascinira, a da pritom ne ulože ništa zauzvrat, verovatno će pasti već na skribomanskom ispadu autora u numeri Sights and Sounds of London Town. Da li je ovaj metod pisanja teksta i muzike nekakav omaž Bobu Dylanu (i to iz perioda 1974-1979, kad mu ni dvadeset strofa nije teško padalo da napiše kao što je nama teško padalo da ih preslušamo i razumemo). Zato će se lako desiti mnogima, kao što se i meni desilo isprva, da potpuno promaše poentu kraja albuma, koncept koji je u album ugrađen i, izvesno, muzički najblistaviji trenutak na albumu.
Da parafraziram napomenu na ulaznim vratima kuće straha: sledeća numera nije za one sa slabim srcem. Već sam izolovao Hard on Me kao poželjni singl sa albuma i ostaću na tome. Ali, u kontekstu albuma kao celine, That’s All, Amen, Close the Door je onaj veličanstveni momenat kakvom se nada svaki slušalac dobre muzike kada se prvi put suočava sa dobrim albumom, nešto što će poneti sa slušanja. Vrhunska numera u svakom pogledu, a možda najpre u kontekstu priče onog što je šišao travu subotom. Morao je da izgubi nešto bitno, nešto što je smatrao delom sebe, da bi se uopšte probudio. A sviranje: uh, jebote… Kraj te numere dobro dođe ako je slušalac činom nepažnje propustio da se naježi bar jednom ranije. Lična preporuka: veoma glasno slušanje na slušalicama.
Nažalost, nema linka koji bih mogao da vam ponudim za inicijalno slušanje.
A ako ste se najzad zakačili za album, onda ćete razumeti šta na njemu znači Hope You’ll Like the New Me. Da ne preteram, hajde da kažem samo ovoliko: to savršena koda ovog muzičkog dela. Hm: muzičkog? Ili dramskog?
I stole your wife
Hope you don’t mind
She was looking bored don’t you think
I’ll soon have her back in the pink
Stop by and see us for tea
Mislite šta hoćete. Ja ću, ovog puta iznimno, prećutati kako tumačim ovu numeru. A ako ste zadremali na kraju predugog opisa, da vas malo razbudim: kad budete slušali ovaj album, izazivam vas da stavite prvu i poslednju numeru jednu pored druge, pa da sami zamislite kako je, za boga miloga, moguće preveslati put od jedne do druge. Eto, Richard Thompson ume i to.
Da li me album još uvek dotiče?
O, da. Svako malo, vraćam se Thompsonu i rado petljam po njegovom opusu. Kad objavi nešto novo, ne propuštam priliku da se suptilno ogrešim o stavove RIAA, pa održavam svoje znanje ažurnim. Ali, kad se mašim za fonografiju, sva je istina da najčešće hvatam Mock Tudor i da tu nalazim neko posebno i ne baš lako objašnjivo zadovoljstvo. Pride, imam negde neki bootleg na kome Danny Thompson u određenom trenutku poludi za kontrabasom na Hard on Me… i taj solo traje duže od pet minuta; ne znam da li sam ikad u životu čuo bolju krljačinu na kontrabasu od te.
Da, dotiče me se taj album, izvesno ne mnogo drugačije nego kad sam ga prvi put čuo pre desetak godina. Iskreno, nisam siguran da ću otkriti išta novo u slojevima koje je Thompson složio, mada znam da ih ima dosta. To je posledica mog emotivnog doživljaja ove muzike, a ona je u slučaju albuma Mock Tudor oduvek bila jača od racionalnog poimanja. Prihvatam to kao fer trgovinu, ako ćemo pravo: na ovakvu muziku je teško ostati hladan, a još je teže ohladiti se kad je jednom prihvatite. U opusu svog autora, ovaj album daje nekoliko pesama za sva vremena. A meni daje materijal za doživotno slušanje.
I još jednom: overite odvojeno desnu i levu ruku počev od 2:50.
Ima Richard Thompson još dela koja se zamalo mogu nazvati konceptualnim. Ali, ako je uopšte bitno da se na neka njegova dela gleda na taj način, a ta osobina ima veliku specifičnu težinu, onda je Mock Tudor magnum opus svog autora.
Da, dotiče me. Ne pitajte.
Kuda odavde?
Richard Thompson je muzičar van kategorija i zbog toga je teško praviti izbor čak i kada je reč o njegovom sopstvenom opusu. On nikad nije popustio u težnji da prikaže svoje umeće kao kompozitor, a sviračka virtuoznost u tom svetlu predstavlja samo bonus. Čega god se latite u bilo kom parcijalnom pregledu, vredno je slušanja; pritom, celina je veća od zbira komponenti. Finese u opusu Richarda Thompsona treba da tražite u ravni intelektualnih iskušenja i to je mogući ključ za biranje. Jedno od takvih dela je 1000 Years of Popular Music (2006), zapis sa jedinstvenog projekta koji je Thompson upriličio svirajući tuđu muziku nastalu od jedanaestog do dvadesetog veka. Osim sviračkog umeća, ovde ćete prepoznati rad nekog ko demonstrira svoje enciklopedijsko poznavanje muzičkog nasleđa – od madrigala do Britney Spears, i to doslovno – tako što na njemu gradi sopstveni muzički izraz. Ovako hrabrih primera na sceni nema mnogo!
Anegdota kaže da je časopis Playboy negde 1999. godine anketirao muzičare šta biraju kao najbolju muziku proteklog milenijuma. Među njima, jedino je Richard Thompson bukvalno shvatio pitanje, te je sastavio listu numera među kojima je najstarija iz 1000. godine 
. Playboy mu se više nije ni javio, a kamoli da je objavio spisak, ali je RT izveo celovečernji program koji je završio kao audio i video izdanje. Reći ću ovoliko: tek negde na polovini koncerta se stiže u 20. vek…
Među autorskom muzikom majstora koji odnedavno nosi i OBE titulu viteza, ipak, izdvojiću prženje The Old Kit Bag (2003).
Dakako, ne zaboravljam remek-delo koje je potpisao sa bivšom suprugom Lindom: I Want to See the Bright Lights Tonight (1974). Učinite sebi uslugu i nabavite taj album.
Trenutno poslednji na listi objavljenih autorskih labuma, dupli album Dream Attic (2010) je komad iskušenja za iskusnog slušaoca upakovan u dobru zabavu. Bože blagi, to su novi materijali koji su snimljeni uživo! Saksofon? Očekujte nemoguće.
Nikako ne propustite da prepoznate numeru koju je obradilo ko zna koliko muzičara: velelepna balada Dimming of the Day se nalazi na repertoaru mnogih imena, od Bonnie Raitt i Alison Krauss do Corrs i Davida Gilmoura. A ipak, možda je najlepša i najtužnija baš ona verzija koju su Richard i Linda zajedno izveli pri kraju svog zajedničkog života:
Muzički sladokusci treba da okuse kako se Thompson snalazi u društvu drugih snažnih autorskih ličnosti: potražite dva albuma četvorke French Frith Kaiser Thompson (često označenih i prostom skraćenicom FFKT). Ta dela nisu ništa ključno za istoriju muzike, pa čak ni za opus junaka ove priče, ali predstavljaju sjajno štivo zato što on ovde udružuje snage sa trojicom sebi ravnih.
A ako vam je muzika prihvatljiva i kao video izdanje, savetujem da potražite i pogledate nastup Richarda Thompsona u okviru serijala Austin City Limits. To je nešto što bih možda uspeo da prepričam, ali mi treba još više reči, pa neću ni da pokušavam. Prepustiću to Bajri. Evo inserta, pa neka sluša ko ima uši; neka čuje ko ima dušu.
I dalje… Znajte da mnogo više od onog što znam nisam rekao. Prepustiću vam da i sami nađete više. Nije teško, rekoh još na početku, jer toga ima mnogo. Poput ovog:
Pa sad ti vidi šta ćeš.
$#$
Komentari su onemogućeni.