Prelistavam oktobarski National Geographic

I opet dve nedelje odlaganja. Više i ne pokušavam da se pravdam. Nego može i gore, pa bolje da ćutim…

Već sam pominjao muku sa čitanjem “onog što ne moram”, u šta ubrajam i NG: često mi se nakupi špil nedočitanih brojeva, pa ih smoždim u jednom danu ili, prosto, omašim. Sad kad sam dao sebi u tal da prelistavam svaki broj za račun Suštine pasijansa, moram da pročitam ili makar dobro pretresem sve članke. A pravi trik i jeste u tome da zabodem nos u broj: jednom kad to učinim, nemam problema sa daljim čitanjem.

Problem je, pak, i sa ometanjem. Volim da ova prelistavanja činim u miru. Ako se zalomi neka gomila sitnih prekidanja, kao što to često biva, koncentracija mi se pogubi i tada uglavnom odustanem. A kasni noćni sati… Uh: ovo pišem negde iza ponoći, uoči dana kad će ovaj prilog biti objavljen dok sam ja na putu. Eto, i tako mora da bude ponekad; a ako vam kažem da sam počinjao sa pisanjem triput u toku dana, pa zastajao?… Eh, bilo je baš tako.

Samo trenutak, da dohvatim šolju jakog čaja od mente, stavim slušalice na uši i pustim Radio Paradise (opa bato: Bob Dylan – Simple Twist of Fate). Možemo da krenemo.

– * –

Naslovna stranica – Ovog puta crtana ilustracija: nešto što bi moglo da liči na plakat nekog koncerta održanog u San Francisku 1968. godine… Ne, flower power nije tema, ali nešto jednako psihodelično: naslov glasi “Novi pogled na mozak tinejdžera”. Opa!…

Forum – Nekoliko reakcija na prošlomesečni broj. Kratka i jezgrovita upitna misao zavređuje da ponovim pismo u celosti: “Odličan članak o demografiji u Brazilu! Ipak, brine me jednačina: što je veći napredak države, broj dece je manji. Kome ćemo onda ostaviti plodove prosperiteta?”

Prizori – Tri fotografije u špilu ovog meseca. Već je isprana fraza, ali i notorna istina: te fotke su šokantno dobre. Jedna od njih izgleda kao fotka koju sam odavno zamislio da ću napraviti, ali, hm, nisam…  Kukuruz u Juti je opet dobro rodio; još se hvale preradom u etanol. Strašno sam iritiran činjenicom da se kukuruz koristi za preradu u automobilsko gorivo dok više od jedne milijarde ljudi gladuje. A onda, detalj na kome vidimo šaku bebe orangutana u ogromnoj ruci majke… To je jedna od onih fotografija zbog kojih se NG smatra reperom u oblasti dokumentarne fotografije. Scena poljskog požara pored nekog terena za golf u Koloradu me podseća na ružni i ne baš pametni običaj vojvođanskih seljaka da upale strnište nakon žetve žita samo zato što tako mogu da uštede oko 15-20% goriva prilikom oranja; tim paljenjem se gubi jako mnogo azota u zemljištu.

Vaša fotografija – E, sad ide onaj deo koji mi neće biti lako da opišem. Najbolje je direktno, čini mi se.

Elem, u oktobarskom NG-u, objavljene su dve moje fotografije! Bilo je do sada da se objave dve fotografije čitalaca, ali nije bilo da se objave dve fotke čitaoca. Ima tu neka pričica kako se to sve desilo; uglavnom, rezultat na strani 14 je napravljen iz drugog pokušaja, u času kada zamalo nije bilo nijedne moje fotke. A ilustrovao sam Dane ludaje u Kikindi i baš mi je bilo stalo da te fotke izađu u NG-u neposredno pred ovogodišnji hepening. Mogao bih svašta da kažem o strani 14 u oktobarskom izdanju NG-a u nameri da opišem kako se osećam posle ovog iskustva, ali uzdržaću se. Recimo da je dovoljno reći ovako: srce mi je puno.

Danas: kratki članci – Kratka, ali zanimljiva serija od tri članka. Podsećanje na okapija, životinju koju nije lako naći u prirodi zbog plašljivosti, ali i veštine skrivanja u gustoj vegetaciji. Priroda se baš igrala kad je sklapala ovu živuljku: okapi izgleda kao kolaž nekog ludog naučnika… O problemu toksičnih biljaka se govori u brzom potezu između mitologije i nauke: prosto je začuđujuće koliko otrovnih biljaka ima oko nas… Zanimljiva ilustracija ljudskog tela upućuje na statistiku karcinoma: Ameri se hvale činjenicom da se stopa smrtnosti od nekih vrsta raka kod njih bitno smanjila. Ali, zabrinjava činjenica da je ova bolest na globalnom planu u porastu.

Sutra: velika ideja – Prva ideja je baš velika; nisam pojma imao da ovo već postoji u praksi. Naime, i dalje se razvija koncept nuklearnih reaktora čije jezgro je otporno na topljenje. Ideja je postala naročito aktuelna posle katastrofe u Fukušimi, gde je topljenje jezgara dovelo čitavu regiju Japana na ivicu kataklizmičnog scenarija koji je svet iskusio 1986. godine u Černobilju… Deset godina nakon zverskog čina Talibana koji su uništili dva ogromna monolitna kipa Bude urezana u liticu brda u dolini Bamijan u Avganistanu, nauka pomaže da se ostaci katalogizuju i pripreme za moguću rekonstrukciju ovih nekad jedinstvenih istorijskih spomenika.

Uto i veliki članci. Ulov je ovog meseca veoma bogat, a sadržaj, u najmanju ruku, intrigantan.

Ti divni mozgovi – Prethodnih pet godina, vođena su istraživanja koja sugerišu neka nova saznanja o razvoju ljudskog mozga. Kratki zaključak glasi da razvoj mozga, u fiziološkom smislu reči, traje oko 25 godina, a ne 6-7 godina, kao što se to smatralo donedavno. Neki procesi u tom razvoju mogu da objasne obrasce ponašanja tinejdžera na način koji do sada nije bio razmatran. Za mene, koji sam otac tinejdžera, ova otkrića su u najmanju ruku šokantna. Premotavam neka iskustva i ne nalazim rupu u tezama koje autor ovog članka iznosi. Neću ovde objašnjavati ništa: ako već niste, pročitajte taj članak. Baš me briga što vaš kiosk više nema aktuelni broj: snađite se nekako. Reći ću vam samo ovoliko: pobedili su oni koji su radije izabrali da budu drugovi sa svojom decom nego da su nametali autoritet argumentom sile. Ovom prilikom pozdravljam sve one koji su me proglasili za idiota zato što sam tvrdio, a tvrdim i dalje, da poverenje predstavlja ključ uspešnog odnosa sa sopstvenom decom.

Urbano pleme Džingis-kana – Neke čudne pojave se dešavaju u vekovnom ambijentu goniča konja i stoke u nepreglednim stepama Mongolije. Nekada stočari, mladi ljudi nagrću u Ulan Bator u potrazi za nekom novom srećom, najčešće motivisani lošom perspektivom starog načina života i šansom za zaposlenje u nekom od rudnika koji su nedavno otvoreni. Socijalna katastrofa je na pomolu, a nervoza raste i na drugim planovima…

Svet bez leda – Paleontolozi nam skreću pažnju da je ovo što se dešava klimi Zemlje već viđeno pre 56 miliona godina. I tada je došlo do naglog porasta ugljenika u atmosferi, što je dovelo do porasta temperature. Iako je to bila drugačija Zemlja, scenario bi mogao da bude sličan onom nekadašnjem. Problem je u tome što smo neodgovorni prema sebi i svojoj okolini, pa svojim ponašanjem požurujemo taj scenario. Poruka glasi: “Ako nastavimo ovim putem, tu zaista nema ničeg neizvesnog. Idemo ka eocenu. A znamo kako to izgleda.” Neću da vas plašim detaljma iz članka.

Dogoni – Evo još jedne teme o kojoj nisam znao ništa. Dogoni su jedan od poslednjih naroda zapadne Afrike koji žive tradicionalnim načinom života. Ako biste se našli u svetu Dogona, pravo pitanje koje biste sebi mogli postaviti glasi: da li su njihove tradicije primitivne ili smo mi uljezi u jednom uravnoteženom svetu čiji kulturni i društveni obrasci su daleko bolje prilagođeni podneblju? S obzirom na to da ova priča više raspali maštu nego što daje odgovore, ostaje da postavimo još samo jedno pitanje: imaju li Dogoni snage da sačuvaju svoj duhovni identitet?

Podela plena – Ne možete ostati ravnodušni na ovu foto-priču: reč je o kit-ajkulama koje su stupile u skoro partnerski odnos sa ribarima nadomak ostrva Nova Gvineja. Voleo bih da čujem od autora fotki šta je sve morao da čini (i koliko dugo) da bi svet video ovih pet fotografija…

Ostade još završnica aktuelnog izdanja….

Vaš foto-arhiv – Kakav dokument! Vidimo porodicu sa petoro sinova! Pošiljalac fotografije nam objašnjava kako je njegov deda odlučio da odvede celu porodicu na vašar u nekom selu nadomak Kuršumlije na fotografisanje; najmlađe dete je bilo bolešljivo, plašili su se da će ga izgubiti i želeli su da imaju uspomenu… Srećan obrt je hteo da se takva tragedija ne desi: upravo to dete je otac izveštača o tom trenutku porodične istorije.

Pogled u prošlost – Izgleda da na Menhetnu tokom vrelog leta 1947. godine nije bilo mnogo opcija za rashlađivanje kad upeče letnja zvezda. Vidimo fotku na kojoj se upražnjava jedna od sirovih metoda osvežavanja – pravo iz vedre na glavu.

Završna reč – Naslov “Dijamant našeg vremena” me je prevario. Igor Rill govori o faktičkom problemu globalnog zagrevanja (ama, da li je bolje reći “otopljavanje”? mislim da jeste) i pritom koristi priliku da najavi performans koji je održan 12. oktobra u naselju Belville (reč o tome – malo kasnije). A onda, urednik nas podseća na prvu blesavu scenu u romanu “Sto godina samoće”, koji sam treći i zasad poslednji put čitao pre petnaestak godina (i mogao bih opet). Igor je mene podsetio na izjavu Hozea Arkadija Buendije kada je prvi put u životu dotakao led na vašaru, a ja ću njega na drugu klimatološku referencu u istom romanu. Kad je ono padala Velika Kiša, rečeno je ovo: “Vazduh je bio toliko zasićen vlagom da su ribe ulazile kroz vrata i izlazile kroz prozor.” Eh… Tako je vlažan vazduh u Kikindi ponekad leti. Stari su govorili za takvo vreme da vazduh može da se seče u kocke.

– * –

Hajde da vam ispričam još i ovo.

Pre nešto manje od dve godine, uzeo sam neki “pametni” telefon HTC i postpaid broj. Sad, nisam baš pametno postupio, jer od 325 minuta i 325 SMS poruka mesečno, ja potrošim možda 40-60 minuta i 10-20 poruka; zeznuo sam se. No, u to vreme sam još uvek živeo u ubeđenju da ću pratiti nove tehnologije, pa sam hteo da se igram mobilnim Office aplikacijama. Kako god, onaj silni ostatak vremena i poruka se skoro udvostručio otkad je provajder počeo da prebacuje ostatak u sledeći mesec (propadne tek kroz mesec dana, a ne odmah). Nije tu bilo razlike, osim…

Kad je u ovom broju objavljena nagradna igra u kojoj je trebalo pogoditi koliko će vremena proći dok se ne otopi kocka leda stranice 1,5 m, rešim da se aktiviram. Naime, valjalo je poslati SMS sa prognozom broja dana, sati, minuta i sekundi i poslati na neki broj; privuklo mi je pažnju to što se SMS nije dodatno tarifirao; aha, to li je!…

Razvijem u Excelu šemu vremenskih intervala u razmacima od četiri minuta i četrdeset sekundi danju i osam minuta i dvadeset sekundi noću; i iz 600 koraka pokrijem period od dva do četiri i po dana… I pošaljem svih 600 poruka pomoću konzolne aplikacije na PC računaru povezanom sa telefonom… Tako nešto nikad nisam radio, a mislim i da neću nikad više… No: kada su rezultati objavljeni (tačno vreme je bilo 2 dana, 19 sati, 48 minuta i 13 sekundi), ispadne da sam “pogrešio” za 47 sekundi (licitirao sam 2:19:49:00). Pobednik je pogrešio za 17 sekundi. Ja sam početni interval odabrao slučajno – da sam izabrao minut ranije, pobedio bih… Ma nema veze, svakako sam se zabavljao par sati.

$#$