Svašta mogu da izdržim, ali da pratim najbolju suprugu na svijetu po buticima… Mogu i to. To jest, ako imam fotoaparat.
Malo smo prošetali gradom ranim večernjim satima. Jasna je odlučila da sprovede nekakav naum o nabavci krpica za decu, a ja sam bio, kako da objasnim drugačije, Onaj Što Smeta I Frkće… Pa dobro, ništa novo, ni prvi ni poslednji.
Fotoaparat je bio u džepu jakne, ali ideje nisu nadolazile.
A onda, u jednom butiku, kako to obično biva, žensko mora da dotakne svaki izloženi komad odeće, što je prilično nezgodno kad je butik velik, a u dva reda ima barem trista kojekakvih krpica. Kuku si ga meni…
A onda mi pade na pamet da tražim apstraktne oblike u butiku i da ih slikam. Svetlo je bilo loše raspoređeno, a butik pretrpan, pa nije išlo lako. Jedino suvislo što sam uspeo da nađem kao objekat za slikanje beše jedan čiviluk sa nekoliko cevi na kojima su bile povešane nekakve gluposti. Uspeo sam da razmaknem tu odeću toliko da mogu da gurnem ruku sa fotoaparatom u sredinu i tad je krenulo… I tako, malo po malo…
Bilo je još varijacija, ali jedino ovde sam uspeo da izvučem tragove odsjaja zelene boje, što nisam primetio dok sam slikao tamo. A imao sam vremena, uh, na svu volju… Mišn akomplišd, mada mi baš nije sve bilo po volji.
Ijekavica zato što si citirao nekog ili… Mis’im, znam da Kišon(¹) to koristio svako malo, al’ ne znam da li se kod njega pojavljuje izvorno…
—
(¹) U nekoj od knjiga (lud biK bioJo kad biK sad tražio u kojoj) se navodi da mu je pravo ime bilo Ferenc Kišont, al’ vidim da ni ono nije bilo izvorno. :
Strefio si 🙂
Kišon je jedan od Jasninih omiljenih autora, pa je pao mali omaž…
Krajem prošloga veka iš’o ja kod očnog lekara. Klinički centar, državna služba, očekivano čekanje, knjiga za prekratiti vreme. Prozivanje, ulaženje.
– E, šta to čitate? – pita doktorka, a da ni vrata za sobom još nisam zatvorio.
– Kišona. – rekoh i naziv knjige, al’ ko će se sad i toga setiti.
– Jao, to je onaj što naziva svoju suprugu najboljom na svetu!
Eto. Ko o čemu… 😉