Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
“Zli proroče, ne znam pravo, da l’ si ptica ili đavo,
Al’ u ime Boga po kom obojici grud nam diše,
Smiri dušu rastuženu, reci da l’ ću u Edenu
Zagrliti svoju ženu, od koje me rastaviše, anđeosku tu
Lenoru, od koje me rastaviše?”
Reče Gavran: “Nikad više”.
(nastaviće se)
Članak na koji sam danas naišao je star već šest nedelja, ali svejedno, ostaće aktuelan još neko vreme.
Lutajući tako po nekim čudnim mestima na Vebu, natrčao sam na članak interesantnog naslova: 8 Simple Questions You Won’t Believe Science Can’t Answer. Kad sam krenuo da čitam, nisam mogao da se zaustavim… Preneću vam tih osam teza ukratko; detalje ćete naći na polaznoj adresi koja se nalazi na linku prethodnog naslova, a tamo ćete naći i bogatu kolekciju linkova ka izvornim dokumentima… A njih ima toliko da sam ja ovaj članak stavio u stranu do vikenda, ako i tad stignem da ispratim više (a toliko me zanima).
U međuvremenu, moram da mislim i na one koji ne barataju engleskim jezikom do te mere da bi mogli da čitaju ove članke bez problema.
Kako god, jedna od poenti ove liste osam stavki koje zbunjuju naučnike je ta da nemamo pravo na arogantnu pomisao kako je ljudski rod već sve naučio (što je česta demagoška teza kreacionista). Druga, ne manje važna pouka: kritičko razmišljanje i preispitivanje znanja je važno ako želimo da napredujemo; saznaćete da su neka prethodna objašnjenja pala u vodu tek kad je neko naknadno stavio prst na čelo.
Pa, da krenemo redom. Poštovaću redoslad i numeraciju iz matičnog članka. Jedino što ne mogu da se složim sa tim da su svi problemi baš prosti…
Nastavite sa čitanjem… “Osam prostih problema bez odgovora nauke”
FBI je toliko drndao čoveka da je on na kraju odlučio da im pruži sve što bi mogli da traže, pa i više od toga…
Greškom birokratije, Hasan Elahi, državljanin SAD koji putuje mnogo i po državi i van nje, bio je stavljen na listu za praćenje potencijalnih terorista. Bila je 2002. godina i neki Čvorovići Amerike su sumnjali i u rođenu mater, a kamoli u tamnoputog lika čije ime asocira na bliskoistočnog sumnjivca…
Posle nekoliko sati drndanja na aerodromu, pustili su ga. Onda su ga opet drndali, čak stavljali nekoliko puta na poligraf, da bi ga posle ko zna koliko izgubljenih sati obavestili da je sve u redu… Što je čovek znao od početka. A onda, da bi postupio preventivno, tražio je savet of kancelarije FBI da mu da preporuke o sledećim kretanjima. Rekoše mu da treba to i to, a on je onda izabrao da beleži sve. Prosto i jednostavno, sve.
Taj groteskni zahvat se pretvorio u još groteskniji, svojevrsni reverzno-orvelovski umetnički projekat foto-beleženja svih detalja u toku dana koje Elahi preživljava. Fotografije se aftamacki šalju na njegov sajt, na kome do sada ima oko 46.000 fotografija…
No, ovaj projekat je pobudio neke nove, zanimljive konotacije. O tim perspektivama, koje neki ljudi izgleda baš i ne prepoznaju iako su njihov deo, Mr Elahi govori na predavanju na konferenciji TED koje je održano jula ove godine, a postavljeno na sajt konferencije upravo u danu za nama. Pogledajte to predavanje; nadam se da vam nedostatak prevoda neće predstavljati smetnju.
Dokle će tako, vrag će ga znati. Tek, živo me zanima šta FBI misli o njegovoj ideji da bi svako mogao to da proba. Pa neka se ljudi zabavljaju – ako im ceo sigurnosni sistem ne kolabira pod količinom informacija…
Rovarite i sami malo online, naći ćete još zanimljivih članaka o ovom zanimljivom čoveku i čudnom projektu koji on uporno vodi već punih osam godina.
Dobro de, nije tu samo voda posredi, i tuš čini svoje.
Ovaj obrt na kraju me je potpuno ućutkao. I zato nemam komentar.
Pogledajte. Prenesite dalje.
(Via)
Svašta mogu da izdržim, ali da pratim najbolju suprugu na svijetu po buticima… Mogu i to. To jest, ako imam fotoaparat.
Malo smo prošetali gradom ranim večernjim satima. Jasna je odlučila da sprovede nekakav naum o nabavci krpica za decu, a ja sam bio, kako da objasnim drugačije, Onaj Što Smeta I Frkće… Pa dobro, ništa novo, ni prvi ni poslednji.
Fotoaparat je bio u džepu jakne, ali ideje nisu nadolazile.
A onda, u jednom butiku, kako to obično biva, žensko mora da dotakne svaki izloženi komad odeće, što je prilično nezgodno kad je butik velik, a u dva reda ima barem trista kojekakvih krpica. Kuku si ga meni…
A onda mi pade na pamet da tražim apstraktne oblike u butiku i da ih slikam. Svetlo je bilo loše raspoređeno, a butik pretrpan, pa nije išlo lako. Jedino suvislo što sam uspeo da nađem kao objekat za slikanje beše jedan čiviluk sa nekoliko cevi na kojima su bile povešane nekakve gluposti. Uspeo sam da razmaknem tu odeću toliko da mogu da gurnem ruku sa fotoaparatom u sredinu i tad je krenulo… I tako, malo po malo…
Bilo je još varijacija, ali jedino ovde sam uspeo da izvučem tragove odsjaja zelene boje, što nisam primetio dok sam slikao tamo. A imao sam vremena, uh, na svu volju… Mišn akomplišd, mada mi baš nije sve bilo po volji.