Day: November 30, 2011

Kad je napolju hladno, a unutra toplo i kad se javi onaj lepi osećaj porodičnog gnezda, tada čaša bermeta vredi blaga.

Imamo prijatelje u čijoj porodici se bermet proizvodi pre nego što su ovi razni vinari po Sremskim Karlovcima počeli da ga prave. Ponekad do nas dođe butelja ili ceo karton, kako kad – taman toliko nedostaje da često poželimo još, pa još i bude.

Taj čudni, prelepi napitak koji je na granici između desertnog vina i likera od trava ne predstavlja predmet pijenja: nema nikakvog smisla otvoriti i popiti butelju, kao što to činimo sa vinom. Mala čaša u večernjim satima, posle nekog ugodnog obroka, prava je mera.

Baš tako bi večeras: Jasna je napravila neku jednostavnu, ali neverovatno ukusnu đakoniju od pečuraka. Nisam odoleo, otvorio sam butelju bermeta i baš nam je bilo po volji. A posle, naravno da sam poželeo da aranžiram scenu za slikanje…

Slikanje boca i čaša je jako težak posao. Treba odrediti smer svetla, ugao senke, mesto odsjaja… Dok to sve namestite, prođe vas volja za slikanjem. Zato sam pokrenuo ambulantni metod – pozadina od crnog hamera, ručno manipulisanje svetlom i traženje uglova koji bi mogli da budu zgodni u sceni. I od dvanaestak ekspozicija, da ne poverujete, najbolje su bile prva i poslednja. Odlučio sam se za prvu, videćete zašto.

Baterijsku lampu sam držao iznad čaše i uperio je u bermet, ne bih li izvukao tu rubinsku boju. Uspeo sam posredno, gledajte na dno stopice; boja sadržaja u čaši se tek naslućuje… Međutim, taj odsjaj na spoju stope i čaše je ispao neobično, bolje nego što sam i mogao da očekujem. To što je boca u mraku nije nužno loša stvar – teško bi bilo napraviti balans u kompoziciji da je bilo svetlo (eventualno neka velika čaša – ali velike čaše ne idu za aromatizovana vina). Tek, ispade meni po volji iz prve; čak su i boje apsolutno netaknute u obradi; samo sam malo pojačao kontrast da bih istakao konturu čaše.

Mišn akomplišd.

Ovom fotoaparatu se izgleda dopalo to što ume da slika i sam. Može on to tako koliko hoće, ja i dalje polažem pravo na fotke.

Hajde da se još malo poigram “federom” za okidanje, pomislih, pa tako dođoh i do ideje za večerašnju fotku. A i da udovoljim jednom prijatelju koji nadgleda čitam li. A da se prisetim i drugog drugara, tog baš da ne imenujem, koji je nakon pregleda letošnjih fotki samo pitao “a gde si ti bio svih tih dana”…

Bio sam iza objektiva, a gde bih bio. Tak’a je sudbina nas što volimo da fotografišemo. Postoji samo jedna karma u životu – ili da slikaš ili da budeš slikan…

Uto se iskušenje čitanja pokazalo težim nego inače. Ne, nije mi teško da čitam, nego da odvojim onoliko vremena koliko bih voleo (to jest, mnogo). Dani mi kratki, mada nije mnogo tema kojima se bavim i nisam baš tako loše organizovan kao što se to u prvi mah čini. Prosto, osladilo mi se to što sam život uredio tako da mogu sve da radim polako. Čuvam se stresa i ne dozvoljavam da od mog vremena prave metež.

Vladan je dobar drug. Jadan, ne zna više šta da pokuša da me navede da pročitam dobru knjigu. Razne metode prijateljskog ubeđivanja do sada nisu urodile plodom. Najteže mi pada to što će on pomisliti da ja možda ‘vatam krivine. A opet, zna on da sam ja u škripcu, pa je onda pokušao metod “klin se klinom jače zabija izbija”: pala je teška ucena i ja sad moram da odgovorim na nju iz prostog razloga što mi je stalo do predmeta ucene.

Evo, da priložim i korpus delikates:

Malo difuznog mraka, malo filtriranja boja, malo uvođenja plana i, opet, ja na slici. A ako se nađe neko da odgovori na pitanje koliko puta sam se pojavio na fotki dana u okviru projekta “jedna na dan”, častiću ga nešto. Mišn akomplišd.