Sve je stalo…
Možeš da ostaneš prekovremeno. Možeš samo da se nadaš da će ti biti plaćeno. Možeš ti i po radnu knjižicu. Možeš sve da oteraš dođavola. Možeš da se mrštiš. Možeš da ispravljaš i svoje greške. Možeš napokon i da odeš kući. Možeš i da budeš umoran. Možeš sve da oteraš dođavola. Možeš i da previdiš njegov radosni osmeh kada te ugleda na vratima. Možeš i da ignorišeš njegove pozive na igru. Možeš najzad nešto i da pojedeš. Možeš konačno da privedeš kraju onaj slabo plaćeni povremeni (privatni) posao. Možeš i da preskočiš svoje spavanje. Ne smeš da preskočiš njegovo spavanje, jer u suprotnom nećeš čuti kad ti kaže “Tata, ti si moj najbolji prijatelj!” i posle toga stvarno sve da oteraš dođavola.
Prvo sam pročitao, pa sam stao, a onda sam stajao dok nisam ponovo pročitao. Živi nam bili!
He. Pa onaj podnaslov nije značio da treba da se stane. 😉
Nego, sve se tešim da mi je za otrežnjenje(?) bio dovoljan samo šamar. Nije (za sada) potreban žešći udarac!
Znaš kako je… Šamar je dobar korektivni element. Ja sam zastao tek kad je čuka počela da mi škripi. I trebalo mi dosta vremena, skoro dve godine, da preuredim mnogo toga. Rezultat? Mirnije živim, a postižem više. I da ne pričam o nekim drugim banalnostima koje takođe idu u moju korist.
Kreni na vreme. Oteraj dođavola sve što može da dovede do bezrazložnog besa ili, daleko bilo, ama i najmanje patnje tvojih najbližih.