Danas je rođendan autora čuvene pesme, pa je to dobar povod da preispitamo koja od raspoloživih verzija je najbolja.
Na današnji dan, 13. novembra 1944. godine, rođen je Timmy Thomas, američki rhythm’n’blues kompozitor, klavijaturista, pevač i producent. Zvezde je dotakao samo jednom pesmom, Why Can’t We Live Together. A ona ga je kasnije prerasla do te mere da smo izgubili pojam o tome ko je pravi autor. Da poslušamo i da naučimo… Ili da se prisetimo, ako smo znali.
Dakako, većina čitalaca ovih redova zna najpre za verziju koju je 1984. godine otpevala šarmantna Sade.
Kada se pomene Amsterdam, obično se pomisli na… kahm, ono zeleno… a, bogami, i na… kahm, ono crveno.
Iako sam svestan tih stereotipa, moram priznati da sam bio zatečen čuđenjem i sumnjom u moje mentalno zdravlje od strane nekolicine poznanika kojima sam pomenuo da početkom novembra vodim svoju desetogodišnju ćerku na petodnevni izlet u pomenuti grad.
Svake godine, u Amsterdamu se rodi oko 25.000 beba. Šta rade svi ti novopečeni roditelji – da li u paničnom strahu čupaju dete iz porodilišta i natovareni samo najneophodnijim stvarima beže u unutrašnjost, kako bi svoje čedo poštedeli odrastanja u Sodomi i Gomori današnjice?
Zapravo, sve je u perspektivi. Da sam pomenuo kako vodim dete u grad sa mnoštvom muzeja i predivnih kanala, gde ćemo po vasceli dan da se vozimo biciklom, sigurno bi s odobravanjem klimnuli glavom.
– Organizuju se kao trojke… A trojke su, Đuro, šta?
– Osnovne jedinice autorske snage na Suštini pasijansa!
Polako zaokružujem prvu fazu rada Suštine pasijansa. Hiljadarku sam prešišao with a little help from my friends, što je bilo i očekivano. Važan deo plana je bio u tome da angažujem neke sjajne momke (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi). Tu etapu privodim cilju istog dana kad je zabeležen i hiljaditi prilog, u čemu ima osobite simbolike.
Elem, večeras u tačno u osam, na Suštini pasijansa će biti objavljen prvi autorski prilog mog prijatelja Vladana Aleksića, mog brata Greme, mog saborca Valexa ili kako god vam drago da ga zovete; čoveka sa kojim sam se utrkivao u testiranju softvera i hardvera, pisanju priručnika, održavanju prezentacija i lomljenju kartera na putničkim vozilima. Rezultat se piše velikim brojevima, a uvek je skoro-pa-nerešen, tako da okršaj traje i dalje, letnji dan do podne, zimsko veče do sitnih sati, pa ko preživi pričaće.
Od sad, nadalje i ubuduće, nedeljom popodne ću vam izručivati pretekli rinfuz. Znate kako je, red je da se jednom nedeljno počisti tezga. Ovog puta, sasvim pristojna količina materijala za vas: izvol’te!
U utorak je umro Joe Frasier, jedan od poslednjih vitezova boksa. Ono jeste, ako je boks plemenita veština, Crveni krst je teroristička organizacija (“pa i jeste”, viče jedan iz poslednje klupe). Ali, ona makljaža u Manili… Do danas su mnogi zaboravili da je Frejzer izgubio od Muhameda Alija samo zato što je Frejzerov sekundant bacio peškir u ring u pauzi između 14. i 15. runde tri sekunde pre nego što je to zamalo učinio Alijev sekundant. Muhamed Ali je mnogo kasnije izjavio: “bilo je to najbliže smrti što sam ikada iskusio”.
– * –
EMI Group Ltd, najveća britanska muzička izdavačka kuća i jedna od najvažnijih na svetu, kad se gleda nasleđe stvoreno pod njenim okriljem, prodata je kompaniji Universal po ceni od 4,1 milijardi dolara. Universal pripada kompaniji Sony, a Abbey Road Studios pripada kompaniji EMI. Ako ste bili na časovima matematike u petom osnovne, onda razumete da je Sony postao vlasnik Abbey Road studija. Groteska: vlasnik je promenjen jedan dan nakon osamdesetog rođendana verovatno najvažnijeg tonskog studija na svetu. Užas. Lepo ja kažem da se smak sveta već desio, ali nas nisu obavestili putem kućnih televizijskih aparata.
Slavnog 12.11.2011 godine, u 19:00 pušteno je, nakon godinu i po, u rad svih šest traka beogradskog mosta Gazela. Tim povodom, srećnici koji u Beogradu ne žive imali su čast preskočiti ushićenje lokalne televizije Studio B. Novinari imenovane televizije su tokom procesa izveštavanja o srećnom događaju veoma, veoma često napominjali da je Beograd dobio-takoreći-nov-most. Kada kažem veoma, veoma često, pod tim podrazumevam svaku rečenicu. Kad se o dotičnoj frazi razmisli, nijedna reč koja je čini nije tačna. Beograd nije ništa dobio, on taj most sve vreme ima. Takoreći novo može i jednostavnije da se kaže: staro. Posao na mostu ni blizu nije gotov – trenutno je samo pušten saobraćaj, a dodatni radovi na obezbeđenju konstrukcije mosta tek slede. Da mi je cilj da budem cinik, kao što nije, rekao bih: Beograd ima staričardak ni na nebu ni na zemlji. Pa o čemu se onda radi?
Radi se o opštem trendu sinergije politike i medija. Znamo mi to, stalno nam se dešava. Treba da poskupi struja i/ili gas? Nema problema, sad će kakav teniser da uzme par trofeja. I tako redom, znamo napamet: tu su besmislene izjave stranačkih lidera dok u pozadini kadrovici upijaju reči svojih gospodara; scene u kojima političari i njihovi analitičari kuckaju nešto po tastaturi zabrinutog pogleda; puštanje u rad infrastrukturnih objekata kao povod za blagu reč. Ukratko, političari i mediji se prosipaju kao dažd na izmučenu čeljad.
Pre sedam-osam dana, na portalu Vimeo je osvanuo jedna od najboljih promotivnih spotova o Srbiji koje sam ikada video. Istina, priča o Srbiji se svodi na ideju o trpanju egzotičnih namirnica u digestivni trakt (što se u realnosti svodi na pokušaj istraživanja granica mogućnosti onog u kog se trpa), ali taj ugao posmatranja ima svoj smisao. Naime, u stvarnosti ima malo dokazano vrednih stvari kojima se više ponosimo nego što je to hrana. I to je lako predstaviti drugima. Ko god je probao, zarazio se tim ukusima. A onda se vraćao u Srbiju ili tek ima nameru da se vrati.
Pogledajte spot.
Ono jeste, sad bi mogla da se razvije diskusija “a zašto ovo umesto onog” i “a zašto su pomenuli ovo, a nisu pomenuli ono”. Ako ste uhvatili sebe da tako razmišljate, prestanite odmah. U redu je da imate drugačije mišljenje, a prirodno je da mislite da je vaše bolje. Evo, priznaću vam: uhvatio sam i sebe samog u takvim mislima. Poenta je, pak, u tome da je to u ovom času irelevantno.
Dobro jutro! Imam nešto da vam priznam. A vi nemojte da se ljutite.
Ovo je hiljaditi prilog na Suštini pasijansa. (Weeeee!…. )
Postignuto je za 234,2916667 dana rmbačenja. To je prosek od okruglo 4,26818424328641 priloga na dan. Boktemazo, da sam radio nešto pametno, možda bih i zaradio neke pare.
I to bi bilo to. Prvi beli kamen međaš kraj puta. Ostali kamenovi će biti sivi, pa ih više neću objavljivati. Osim ako ne bude razloga za to. No, na dve ‘iljade bih baš mogao da preispitam neke druge odnose. Pored mene je još nekolicina vrednih momaka (momci u duši; inače sve ozbiljni ljudi) sa kojima ću da pokrenem nešto malčice zanimljivije nego što je to bilo do sada. Drugim rečima, ko je sve ovo pročitao do sada, ni pakao mu neće teško pasti. Međutim, najteže vas tek čeka. Ne bojte se, neće ništa da boli. (Bwahahahaha!….)
Kada je novembarski dan sunčan, onda je baš sunčan. Tada bude moguće hvatati neverovatne boje koje u drugo doba godine ne postoje.
Već sam stekao neko iskustvo sa momentima kada u novembru bude lepo vreme. Tad valja izlaziti iz kuće i hvatati poslednje tragove sunca, jer toga neće biti do kraja marta. Istrčao sam u dvorište i rešio da napravim neku ekstravagancu sa bojama, pa šta god ispadne.
Brzo mi je u kadar upao nekakav mali crveni kišobran sa dečijih kolica, okačen u našem dvorištu o komšijinu kotarku. Uzeo sam to čudo, odneo ga u baštu, pa krenuo da se zevzečim sa njim. Već dok sam radio, setio sam se jedne sesije od prošle godine u kojoj sam došao do nemogućih kombinacija boje svetla. Bilo je jasno da ću izvesti nešto slično, ovog puta baš ekstravagantno zbog crvene boje kišobrančića. Gurnuo sam ga u stub za lozu, pa slikao odozdo spram neba… Brzo sam došao do rezultata koji sam posle zgotovio u obradi.
Istina je da su plava i žuta malo dopingovane, ali ko je mogao da odoli. Kad napravite efikasan hodogram obrade, tada eksperimenti ne bole. Mišn akomplišd.